Ех, да смо сада у Португалији - фудбалска Србија креће од нуле након пада дугог четири године

Да су фудбалери Србије на нивоу из новембра 2021. године, све би било у реду. Сви бисмо по цео дан седели по неким кафанама, пили вино, гледали (добар) фудбал и драли се ненормално. Од среће, разуме се.

Уместо тога, морали смо да се пробудимо, као и Небојша Глоговац у "Муњама" и суочимо са реалношћу. У овом случају, са Енглеском, чији малтене резервни састав је био довољан да понизи "орлове" пред пуним трибинама стадиона "Рајко Митић".

Када се Митровић у 90. минуту против Португалије искрао на другој стативи и савладао Руија Патрисија, а селектор Стојковић победнички подигао руке у ваздух - све је личило на опис са почетка текста.

Славило се, певало и празновало. Цене у Катару одједном нису изгледале толико папрено, а долазак у завршницу Мундијала није деловао толико нереално. Као да је било јуче...

Нешто мање од четири године касније, све се променило. Неуспех на Светском првенству и лоше квалификације и резултат на Евру успео је да замаскира останак у А дивизији Лиге нација и солидан почетак ново мундијалског циклуса. А онда су Енглези дошли у Београд.

Очекивало се као и увек много. Вероватно и превише. То међутим није довољно да ублажи горчину пораза од пет голова разлике на домаћем терену. Чак ни од Енглеске, која је треба рећи била ослабљена као ретко када.

Иако је састав Србије незнатно промењен у претходним годинама, нису то били исти играчи. Није исти ни селектор, као ни енергија у тиму. Аплаузе су стога заменили звиждуци и јасно изражена жеља за променом на клупи.

Уместо полазне тачке за нека боља и успешнија времена, испоставило се да је меч против Португалаца био врхунац једне генерације. Све након тога представљало је пад, а дно је коначно дотакнуто против Енглеза.

Ишчилело је у претходним годинама све оно што је навијачима вратило веру у репрезентативни фудбал. Воља и хтење су се на махове појављивале, али су мало вределе без храбрости и одлучности.

Утакмица против Енглеске је заправо завршена у 33. минуту, када је Кејн главом матирао Петровића. Нестали су након тога српски фудбалери са терена, оставивши своје сенке да се надмећу са "гордим Албионом".

Губила је Србија од Португалије и у Београду и Лисабону. Није међутим ниједног тренутка изгубила веру у себе, за шта је касније и награђена. Нису ово међутим исти играчи, нити је исти селектор.

Изгубила је Србија и на семафору и на трибинама. Срушила монтажну кућу која је на први поглед изгледала као дворац. Вратила се четири корака уназад и дошла у ситуацију да се запита - где је све пошло наопако?

На одговор неће дуго морати да се чека. За месец дана Србију чека дуел против Албаније, од чијег исхода ће зависити, макар краткотрајна, будућност репрезентације.

Да је као у Португалији 2021. године, све би било у реду. Авион из Лисабона се међутим давно вратио и од тада још увек није поново полетео.