"Шпански" рецепт који Пикси не сме да изгуби

Чим је постало познато ко ће бити први ривал Србије у премијерном учешћу у А дивизији Лиге нација, почело се са лицитирањем тежине пораза уздрмане српске селекције.

Шпанци су са титулом првака Европе и ореолом екипе која игра најдопадљивији фудбал стигли у Београд, док је Евро у Немачкој, слично као и Мундијал у Катару, на српски тим оставио много негативних последица. Већина их поново није имала везе са тактиком.

Редом су на адресу Фудбалског савеза Србије стизали откази најискуснијих играча, а ни рутински медицински прегледи нису донели добре вести селектору Драгану Стојковићу, који је морао да се ослони на веома млад и измењен састав.

Све прогнозе слутиле су на резултатску катастрофу, којом би било доливено уље на ватру, већ распламсану отказима унутар савеза и говоркањима о наводном бојкоту селектора.

Међутим, као што је то био случај и против Енглеске на Евру, Србија је изненадила када се то најмање очекивало. 

Резултат, сада за нијансу повољнији, није међутим био највеће изненађење. Био је то приступ који је изостао још од квалификација за Катар.

Од првог минута Србија је као ретко када у претходном периоду знала шта жели и како до тога да дође, у чему је успела уз литре проливеног зноја, много клизећих стартова и веома расположеног Предрага Рајковића.

Очекивано, имала је Шпанија иницијативу, много већи број пасова, а на крају и више удараца ка голу, али остаје утисак да је Србија као ретко ко у 2024. години успео да спута шпанску нападачку машинерију.

Иако је лопта често била у њиховом поседу, нису се Нико Вилијамс и Ламин Јамал наиграли фудбала поред Косте Недељковића и Вељка Бирманчевића. Такође, српски дефанзивци су својим добрим постављањем спречили и класичну шпанску размену кратких пасова у зони испред казненог простора, којом "црвена фурија" често прави разлику против ниског блока.

Похвална је била и комуникација између везног реда и дефанзивне линије приликом презуимања неугодних шпанских нападача, који стално траже простор између линија. Олмо је био једини који је успевао да прекине ту комуникацију, али би затим наилазио на зид који је на крају остао нетакнут.

Никола Миленковић и Страхиња Павловић, а нарочито нови штопер Милана, поново су показали  да представљају будућност репрезентације на чијим списковима би у будућности морао да се нађе и Страхиња Ераковић.

Са друге стране, проблем који је различитим селекторима годинама задавао муке делује решен. Недељковић је осим Вилијамса, зацементирао и своје место на позицији првог десног бека, са ког ће га тешко ко померити у наредној деценији.

Иван Илић и Саша Лукић проширили су плућа селекцији и омогућили Лазару Самарџићу да у неколико наврата покаже своју, "орловима" преко потребну креативност.

Бирманчевић је беспрекорно одрадио своје нагомилане дефанзивне задатке, чувајући притом најопаснијег шпанског играча, и уз изузетну срчаност обезбедио себи место у стартних 11 у наредном периоду.

Андрија Живковић је одиграо још једну добру партију, зачинивши је додавањем које је шпанским везистима изостајало читаве вечери, док је Лука Јовић на јастуку сигурно оставио понеку мисао о свом промашају који се ретко виђа.

Осим његове прилике, Србија је претила углавном преко контри у чијим завршницама се углавном налазио велики број играча, али би увек изостао бољи завршни пас или прецизнији ударац.

Више од свега пак, а било је материјала, радују жеља и воља које су српски играчи показали током читавих 90 минута, оличене у сваком Бирманчевићевом слављу након успешних уклизавања. А било их је доста.

Умела је и не толико бројна публика да препозна борбени приступ и својом песмом погура Пиксијеве изабранике ка добром резултату који не сме остати изоловани инцидент.

До сада су позитивна изненађења бивала праћена горким разочарањима, а прилику за промену Србија ће имати у недељу против Данске, када би могла да направи други корак ка опоравку од новог турбулентног великог такмичења.

Први је био сигуран, колико и неочекиван.