Српски фудбалски бродоломи (други део)

У време док су остали екипни спортови бележили велике успехе, фудбалска репрезентација Србије била је претплаћена да разочара навијаче. Ипак, пред почетак сваких квалификација или шампионата навијачи су потискивали претходне катастрофе и поново били спремни да националном тиму пруже подршку.

После елиминације у осмини финала Мундијала 1998. године, затим тоталне катастрофе од Холандије у четвртфиналу Европског првенства 2000. године када смо примили шест голова, а затим и два жестока шамара од Азербејџана у квалификацијама за Мундијал 2002, мало ко је веровао да има наде за српски фудбал. 

Ипак, репрезентација је поново дошла у руке Илије Петковића, који је водио репрезентацију и на почетку квалификација за Мундијал 2002. године. Овога пута, Петковић је имао исти задатак, да одведе национални тим на Светско првенство 2006. године.

Шамари претрпљени на претходним квалификацијама још су бридели тако да су нове квалификације значиле и нови почетак, са доста измењеним тимом. За разлику од неколико ранијих ситуација када је национални тим имао бланко подршку, навијачи су са резервом прихватили најновији почетак, док су очекивања била реалнија. Сећања на 1998. годину већ су полако избледела, а после свих ломова након тог периода и очекивања више нису била толико нереална.

Ипак, та генерација, чији је предводник био Матеја Кежман, коначно је, бар на кратко, вратила веру у српски фудбал. Не памти се када је наш тим боље одиграо неке квалификације. У групи са Шпанијом, Босном и Херцеговином, Белгијом, Литванијом и Сан Марином, Србија и Црна Гора заузеле су прво место, примивши један гол у десет мечева.

Тада више нисмо важили за европске Бразилце, већ смо сами себе крстили у "европске" Италијане. Више нисмо били познати по лепршавој игри, већ смо постали тим који зна да игра на резултат. Красиле су нас неке особине које раније нисмо имали у довољној мери. Дисциплина у игри, упорност, пожртвованост, победнички менталитет.

Поново су навијачи заборавили све неуспехе, опет смо мислили да можемо до полуфинала и финала. И сами фудбалери су пуцали од оптимизма, неки стидљиво најављујући и напад на светски фудбалски трон. Наше игре привукле су пажњу многих светских стручњака који су сматрали да би наша репрезентација могла да буде право изненађење на Мундијалу у Немачкој.

Ти стручњаци нису ни слутили колико су били у праву, бар када је реч о оном делу који се односи на изненађење. Ипак, прве пукотине у тој кампањи репрезентације појавиле су се непосредно пред одлазак у Немачку, када селектор Петковић, после повреде Мирка Вучинића, у национални тим позива свог сина Душана Петковића, који игра одбрану.

Ова одлука је у најмању руку зачудила фудбалске стручњаке и јавност, али селектор се бранио да му баш такав профил играча треба у овом тренутку и да његова одлука нема везе са тим што му је Душан син. Још невероватније звучи та одлука, уколико се има у виду чињеница да Душан Петковић није био познат широј фудбалској јавности, нити је својим играма било коме запао за око, а да не говоримо о томе да није одиграо ни минут квалификација.

Цела ствар је решена тако што је Душан, после притиска јавности напустио репрезентацију, селектор Илија Петковић није хтео да зове никога у замену, тако да смо на Мундијал, и пре почетка, отишли са играчем мање. Сценарио за катастрофу је постављен.

Прву утакмицу на Мундијалу против Холандије смо несрећно изгубили, тачније тактичком грешком. Одбрана наше репрезентације у једној ситуацији била је постављена високо, лопту гурнуту у празан простор искористио је брзи Робен, који је после спринта лако затресао мрежу Јеврића. Ипак, на том мечу репрезентација се достојно супротставила надмоћнијем противнику.

После те утакмице почео је тотални суноврат. На ред је дошла утакмица за "вађење", и то против Аргентине. Са "гаучосима" последњи такмичарски меч одиграли смо још на Мундијалу у Италији 1990. године, када смо несрећно поражени после пенала.

Тадашња Аргентина била је предвођена Марадоном, против нас су добар део меча имали играча више, а тадашња репрезентација Југославије пропустила је невероватне прилике за победу. У том мечу смо надиграли јачег противника, али смо изгубили.

Сви смо прижељкивали сличну игру, али овога пута и победу и тог јулског дана 2006. године. Ипак, на стадиону у Гелзенкирхену догодила се можда и највећа срамота српског фудбала на Мундијалима. Наш национални тим капитулирао је већ после шест минута голом Максија Ридригеза. Ипак, то је изгледа било само отварање Пандорине кутије на том мечу. До полувремена другим голом Родригеза и првим Камбијаса "гаучоси" су имали предност од 3:0. Већ тада је било јасно да од надигравања са Аргентинцима нема ништа и да ће бити добро само да избегнемо срамоту.

На утакмици смо толико били инфериорни да смо допустили Аргентинцима да девет пута шутну у оквир гола. Тотални распад система уследио је у 65. минуту, када је тадашњи предводник тима Матеја Кежман, добио црвени картон, после ненормалног и непотребног старта. Како је Дејо напустио квалификациону утакмицу против Азербејџана, тако је и капитен репрезентације оставио саиграче на милост и немилост Аргентинцима, а то је значио и опраштање Кежмана од националног дреса.

"Гаучоси" су до краја тог меча ипак имали милости, па су нам дали само три гола, а могли су још ко зна колико. Тевез, Креспо и Меси запачатили су ову тешку срамоту националног тима, који је поражен са 6:0 и који је изгубио све наде да се пласира у осмину финала.

Ипак, ту трагикомедији није био крај. Уследила је и утакмица против Обале Слоноваче, која ништа није одлучивала, али која је требало да послужи да се поправи горак утисак из претходне катастрофе.

Ствари нису кренуле лоше. Шансу су добили Жигић и Илић, који нису улазили на претходним утакмицама, и наш тим је убрзо имао предност од 2:0. Таман када смо помислили да ћемо се часно опростити од такмичења на сцену ступа Милан Дудић, који је успео невероватно – да направи два пенала руком.

Тај момак је успео руком, која је била изнад главе, да удари лопту и направи пенал. Тада је Обала Слоноваче смањила резултат, а убрзо после тога и изједначила. Онда је при крају првог полувремена, због другог жутог картона, искључен Нађ, тако да је средином другог дела игре противник изједначио.

У финишу меча Дудић је поново направио пенал када га је лопта опет погодила у руку. Из пенала Калу је поставио коначних 3:2 за Обалу Слоноваче. Пенали руком су можда ретки на оваквим такмичењима, али још до сада није било забележено да фудбалер једне репрезентације на једној утакмици направи два таква пенала. Милан Дудић је после овога ушао у легенду Мундијала. Ово је био још један, можда и најтежи бродолом националног тима.

У наредним квалификацијама за Европско првенство 2008. године у Аустрији и Швајцарској репрезентација је, после одвајања Црне Горе, први пут ушла под именом Србија. Први пут и историји национални тим је преузео странац, Шпанац Хавијер Клементе, који је имао тежак задатак да поврати бар мало вере код навијача после трагедије на претходном Мундијалу.

Иако се нисмо пласирали на Европски шампионат, са ових квалификација смо се часно опростили. Можда су очекивања навијача после свега што се раније дешавало била мања, тачније реална, па нам није тешко пала чињеница да се нисмо квалификовали.

Ипак не сме се заборавити да смо и на тим квалификацијама успели да задивимо фудбалску јавност у нашој земљи. Прво, успели смо да се реванширамо Азербејџану за одузете бодове четири године раније, победивши га у два меча, од којих посебно прија тријумф у Бакуу од 6:1.

Али онда смо све то упропастили јер смо изгубили од нове фудбалске велесиле, Казахстана, у гостима са 2:1. Треба ли напоменути да је управо победа над Србијом највћи тријумф казахстанских играча у историји, и да су нам управо ти бодови и фалили да се на крају пласирамо на шампинат. Али и ово је било већ виђено.

Хавијер Клементе јесте унео неке новине у тим, подмладио је екипу, пронашао играче на које је мало ко рачунао а који су итекако могли да помогну. Репрезентацију преузима коначно Радомир Антић. Човек чије се име помињало после сваког неуспеха као потенцијалог спасиоца српског фудбала коначно се прихватио тешког посла.

И све је ишло као што смо се надали. У квалификацијама за Светско првенство у Јужној Африци 2010. године Србија је играла сјајно и заузела прво место у конкуренцији са Француском, Литванијом, Румунијом, Аустријом и Фарским Острвима.

Вера у српски фудбал је коначно враћена. Страшни порази од Холандије 2000. и Аргентине 2006. године, срамотно изгубљени бодови од Азербејџана и Казахстана су заборљављени, поново смо сами себе дизали у небеса. Фудбалери су поново били на ловорикама, иако су се само пласирали на такмичење.

Антић је у Јужну Африку повео најбоље играче, нико није могао да каже да није позван неко ко није заслужио или да се у тиму налазио неко коме није било место. Група са Немачком, Ганом и Аустралијом је била таман по нашој мери, реално се очекивао пролаз даље. Посебно битна ствар је био жреб у другој фази такмичења. Уколико би прошли групни део, избегли би тешке противнике све до полуфинала.

Фудбалери су испраћени као хероји, а грозница везана за репрезентацију, тог лета 2010. године, осетила се у целој Србији. Убрзо је дошао и први меч против Гане. Тешку утакмицу одлучио је нови, невероватан потез наших фудбалера. Лопта која је под високим углом улазила у казнени простор погодила је Здравка Кузмановића у руку, као Дудића четири године раније, тако да је Гана имала пенал, којим је и тријумфовала.

Шансе за поправни је било против Немачке. Коначно су "орлови" заигрли како треба, а погодак Ланета Јовановића запалио је целу Србију. Искључењем Клосеа Србија је била још корак ближе тријумфу. А онда шок. Пенал какав је Кузмановић направио против Гане, Немања Видић је скривио против Немаца.

Капитен Манчестер Јунајтеда је на мечу Мундијала направио оно што у свом матичном клубу никад није био ни близу да уради. На сву срећу Стојковић је успео да одбрани и да сачува вредну победу. Истина да смо све време меча дрхтали, јер су Немци и са играчем мање кидисали на наш гол, али на крају се добро завршило за "орлове".

Последња препрека била је Аустралија. Питање фаворита, посебно после победе над Немачком се није доводило у питање, ипак то је требало да се потврди на терену. И све је крануло добро, Србија је нападала, правила шансе, али онда је уследио шок.

Прво је омалени Кејхил главом дао гол између наше горостасне одбране, док је све наде у преокрет срушио Холман у 73. минуту када је "бомбом" са 25 метара други пут затесао мрежу. Пантелић је голом у 84. минуту донекле вратио наду да можемо до изједначења, чини се да смо и оштећени за недосуђени пенал, али то не мења слику да смо и за овај бродолом сами криви.

Селектор Радомир Антић је употпунио слику наше пропасти када се расправљао са судијом Лариондом који га је пријавио. Антићу је изречена казна од два меча суспензије, а на крају је то и узет као један од разлога за његову смену.