Шах, паеља и мирис револуције – прича о отмици Алфреда ди Стефана и тамној страни славе

Узимајући у обзир све факторе, летње припреме највећих фудбалских клубова никада нису теже падале њиховим фудбалерима.

Истина, тренери су некад били много строжи, а методе којима су се служили бруталније. Ту су и много већи новци, те један поглед на банковни рачун лако може да ублажи бол у задњој ложи.

Ипак, никада фудбалери нису играли толики број утакмица, као што је то сада случај. Паузе између почетка и краја сезоне готово да нема, а припреме су стога уређене тако да се на њима постигне што више, за што мање времена.

Технологија је такође узнапредовала, те се свака несавршеност може уочити, а свако забушавање и неиспуњавање критеријума казнити. У једначину треба убацити и много већи психолошки притисак, услед константне изложености медијима свих врста.

Међутим, тешко да је ико теже прошао на припремама од Алфреда ди Стефана, легендарног нападача Реал Мадрида, који има митски статус у "краљевском клубу".

Лоша страна велике популарности

Ди Стефано, илити "плава стрела", био је члан генерације Реала која је освојила првих пет трофеја Купа шампиона (1956–1960). Заједно са Ференцом Пушкашом чинио је тандем од ког су презали сви халфови 50-их година 20. века и који је Мадриђанима донео светску славу.

Како би се додатно промовисао, Реал је припреме проводио ван Европе, а 1963. године су изабрали да се за нови поход на кров Европе спреме у Јужној Америци. Тако су Мадриђани били учесници турнира у Венецуели, на ком су се нашле и најјаче јужноамеричке екипе.

Након пет узастопних титула у Купу шампиона, Реал се у три наредне сезоне само једном домогао финала. Ди Стефано и Пушкаш су били, нарочито тада, у озбиљним играчким годинама, али и даље нису добили праве наследнике. Клуб је покушавао да из њих исцеди и последњи гол, дриблинг, али и да заради што више може на њиховој слави и популарности. 

Иако су им каријере биле при крају, продавали су карте и пунили стадионе где год се појаве, а њихов долазак није прошао неопажено ни у Каракасу. Често за познате људе кажу да су жртве сопствене популарности. У Ди Стефановом случају, та изрека може бити схваћена дословно.

"Мислио сам да ће ме сваког часа убити"

Реал је свој први припремни дуел у Венецуели изгубио од бразилског Сао Паула. Ди Стефана није било на терену. Аргентински ас још се опорављао од напорног пута, али и од тропских врућина које му никако нису пријале.

Након утакмице, његови саиграчи су напустили хотел "Потомак" и размилели се по улицама Каракаса у потрази за забавом какву може да приреди само месец над Латинском Америком, док је Ди Стефано остао у својој соби.

Око шест часова, сунце је покуцало на прозоре, а неколико униформисаних људи на Ди Стефанова врата. Убедили су га да су припадници полицијског одсека за борбу против наркотика и да је неопходно да пође са њима у станицу на проверу, која ће трајати веома кратко.

Тек када се нашао у аутомобилу, Ди Стефано је схватио да се налази у проблему.

"Немамо ништа против вас. Ово радимо само да би нас штампа приметила. Влада забрањује новинама да причају о нама. Остаћете с нама неколико сати, а затим ћемо вас вратити. Не желимо да вам наудимо", рекао му је отмичар, пре него што му је ставио повез за очи.

Људи који су га тргли из немирног сна били су припадници Оружаних снага националног ослобођења (ФАЛН), левичарске паравојне формације која се борила против владе аутократе Ромула Бетанкура. 

Реалов организатор турнеје Дамјан Гаудека добио је исту поруку као и Ди Стефано када је позвао број који су отмичари оставили, а штампа у Каракасу је већ била обавештена.

Након што је стигао на непознату локацију, Ди Стефано је провео читав дан у неизвесности, без прилике да поприча са било ким.

"Прошао је цео дан и мислио сам да ће ме ликвидирати, убити. Моја глава је попустила, поверовала је у све што сам мислио и веровао сам да ће у сваком тренутку неко ући и упуцати ме у главу”, написао је бивши играч у својој аутобиографији "Хвала ти, мајко".

Тек тада се упознао са вођом операције Максимом Каналесом, што је заправо било герилско име Паула дел Рија, тада двадесетогодишњег револуционара, а касније признатог сликара, скулптора и бунтовника. 

Стравински је био прва мета

Дел Рио се још као тинејџер отиснуо у борбу против Бетанкуровог режима, осокољен пре свега дешавањима на Куби и вођен примерима Фидела Кастра и Ернеста Че Геваре.

Пре Ди Стефанове отмице је учествовао и у крађи једног теретњака, али му то није донело велику пажњу медија, што се не може рећи за другу операцију коју је испланирао. 

"Ништа ти се неће десити, остани миран. Желимо да нас свет препозна и упозна се са нама. Наша земља, Венецуела, експлоатисана је од стране великих сила у нафтној индустрији", објаснио је Дел Рио затворенику.

Провели су након тога око 70 сати заједно, играјући мице и шах, али Ди Стефано никако није могао да се опусти. Одбијао је и да окуси више пута понуђену паељу.

"Плава стрела" је информисана да се налази у самом центру града, а када је упитао Дел Рија зашто се у том случају не плаши полиције, добио је изненађујућ одговор.

"Не брини се. Имамо између 500 и 1.000 наших људи у полицији", рекао му је Каналес.

Занимљиво је да славни фудбалер није био први циљ ФАЛН-а. Каналес је првобитно као мету видео руског композитора Игора Стравинског, који је био на турнеји у Венецуели. Али, како је речено Ди Стефану, осамдесетогодишњи музичар је сматран превише ризичним у улози политичког таоца.

Након три дана, Каналес је рекао Ди Стефану да је време за растанак. Донели су му нову гардеробу и рекли да ће га вратити у хотел. Заточеник је ипак предложио амбасаду Шпаније, услед великог броја полиције и медија који су се налазили око "Потомка". Каналес је пристао.

"Поздравио сам се са њима и скочио да се сакријем иза дрвета. Претрчао сам улицу брзином од 100 километара на сат, избегавајући саобраћај као што сам дриблао противнике и зауставио такси. Скоро сам се бацио на њега", написао је касније Ди Стефано.

Истог дана, нападач је заиграо за Реал у новом припремном дуелу и добио овације читавог стадиона. Каналес је убрзо ухапшен, након чега му је одузето држављанство.

Поновни сусрет у Перезовој режији

Када је 2005. године Флорентино Перез организовао промоцију документарца о Реал Мадриду, на памет му је пала идеја која није могла да сине ником другом.

Међу званицама нашли су се Зинедин Зидан, Дејвид Бекам, Роберто Карлос, али и Паул дел Ријо. Ту је био и Ди Стефано, који наравно није био обавештен о доласку свог некадашњег отмичара.

Међутим, сценарио се није развио онако како је Перез замишљао. Није било руковања, загрљаја, нити материјала за окупљене камермане и фотографе.

Зна се само да је Ди Стефано упутио неколико непријатељских речи Дел Рију.

"Моја породица је због тебе стрепела три дана. Немамо ми о чему да разговарамо", рекао је Аргентинац.

Ди Стефано је иначе већ 1964. године напустио Реал и убрзо је завршио каријеру. Преминуо је 2014. године у Мадриду, а претходно је као тренер у два наврата предводио свој бивши клуб.

Што се Дел Рија тиче, након прогона из Венецуеле је направио уметничку каријеру и излагао је у великом броју градова широм света. Након одређеног времена се и вратио у Каракас, а и држављанство му је враћено. Преминуо је само годину дана после свог затвореника, са којим је три дана играо шах и сањао о револуцији.