Џејми Варди и епика малих корака, крај (не)могуће стварности

Фудбал је одавно изгубио невиност, још у оном периоду када су фудбалери израстали у брендиране корпоративне ентитете, а клубови све више личили на инвестиционе фондове. Варди није припадао тамо, он је био грешка у рачунању времена која је функционисала. Као пиштаљка у џепу старог арбитра, као сломљени часовник који и даље два пута покаже тачно време. Није он последњи романтик фудбала – он је био доказ да романтика понекад не само да преживи, већ и освоји Премијер лигу.

Један од највећих фудбалских хероја 21. века, Џејми Варди, званично је објавио да на крају сезоне напушта Лестер сити – клуб у коме је исписао најлепше странице модерне фудбалске бајке.

Вардијева прича почиње тамо где се многе фудбалске завршавају – не у академији и са нутриционистима, него у полумраку енглеских пабова и на блатњавим теренима аматерских лига. Његов пут није био успон, него вожња лифтом који је више времена проводио у квару него у покрету. Ипак, када је коначно стигао до врха – то није била случајност, него нужност.

У Лестер је дошао као фудбалер за милион фунти. Данас је та вредност давно заборављена валута за одликаше. Варди је од тих милион направио бесконачност, не због новца, већ због прилике коју му је указао тај клуб.

Са 24 године, кад други већ полако броје пропуштене прилике, он је тек почео да трчи, форестгамповски – и није стао. Шампионски трк у Премијер лиги 2016. године није био само спортски чин, већ културолошки преседан.

У доба доминације моћних, богатих, институционализованих, Лестер, тим из индустријског средњег ешалона, с нападачем који је пре само неколико година радио дванаесточасовне смене у фабрици медицинских помагала, освојио је Премијер лигу.

Варди је противницима био фрустрација, а Лестеру нада – бржи од очекивања, гласнији од сумњи.

И када је могао да прода – голове, оданост – он је изабрао да остане. Не из сентименталности, већ из принципа. Јер Варди није имао менаџмент агенду; он је имао лојалност као стратегију. Остао је у Лестеру и када су их сви отписали, и када су испали из најјаче лиге, и када су се вратили. Нема много таквих. Дел Пјеро, Буфон, Тоти...

Са безмало 40 година и 500 утакмица, одлучио је да напусти клуб. Не у пензију – то би било превише драматично за њега – већ у нову авантуру, у нову епизоду у којој ће и даље трчати брже него што га други могу замислити. Он није фудбалер који одлази, то је јасно, он је човек који наставља. Варди не силази са сцене; он само мења углове.

Једном је, као дечак, био одбачен из Шефилд венсдеја јер је био "превише низак и сувише мршав". Данас је превисоко да би га ико гледао с висине, и довољно снажан да би ико оспорио његово место у историји. Не фудбала, већ у историји вере у то да се и немогуће понекад догоди.

Ако не верујете, питајте навијаче Лестера.

Његов одлазак није крај. То је само потврда да је бајка постала истина, што је најређа врста приче.