Ливерпул – вечита рика папирнатог тигра

Фудбалски клуб Ливерпул основан је крајем педесетих година 19. века. Само, то је био клуб који су чинили бивши ученици Рагби школе и који је стога играо врсту фудбала која ће касније постати рагби фудбал (а још мало касније рагби јунион и рагби лиг, два одвојена али подједнако забавна ентитета). Ливерпул који игра „наш" фудбал (association фудбал) настао је 1892. године.

Његово право рођење, ако под рођењем не сматрамо физичко-биолошко постојање клуба – под чим подразумевамо играче, тренере, функционере, навијаче, стадион, победе и поразе –догодило се у првој половини седамдесетих година двадесетог века. Тада је настала идеологија, идеја која се надвила над Ливерпулом и која је, силином бујице, спојила играче, тренере, функционере, навијаче, стадион, победе и поразе у једно. Нешто велико.

Ливерпул је крајем шездесетих и почетком седамдесетих био поприлично успешан у свом домаћем срезу, али би онда у европским такмичењима редовно бивао испрашен, и то од екипа које у том моменту нису биле набусито моћни супермегагиганти. Испадао је од Ференцвароша, Атлетика из Билбаоа и Виторије Сетубал. И таман када су у овом клубу помислили да су успели да пронађу прави модалитет игре, односно када су освојили Куп Уефа 1973. године, догодила им се Црвена звезда. Југословенски, сада српски тим, предвођен Миљаном Миљанићем, победио је у Енглеској са 2:1, а укупним тријумфом од 4:2 обезбедио себи пролазак у четвртфинале Купа шампиона.

У Ливерпулу су, свакако, имали одређену представу шта да очекују од једне континенталне екипе, али технологија још увек није дозвољавала да противник буде проучен скрупулозно колико и данас. Много је вероватније да им је, тек када су видели са којом рутинираношћу фудбалери Звезде задржавају посед и фрустрирају ривала, било јасно предочено колико је темељна њихова техничко-тактичка кржљавост.

Након неуспеха, на Енфилду, у једном неугледном и натрпаном собичку без прозора, украшеном кукама за копачке, тимским фотографијама и топлес календарима, у фудбалском фолклору познатом просто као boot room, Бил Шенкли, Боб Пејзли, Џо Феган и још неколико људи од утицаја у клубу покренули су стилску промену која ће омогућити Ливерпулу, али и осталим енглеским саставима, да владају европским фудбалом у наредним годинама.

Прихваћено је тада да успешан тим у Европи мора своје акције да гради из задње линије (прве нападачке линије, како се каже данас), као и да је потребно да сви играчи буду способни да контролишу лопту, да је прослеђују и онда својим кретањем услове нова додавања. Дефанзивац није могао више да буде само грумен деструктивне енергије, већ равноправни део нападачке целине.

Ливерпул је постао чувен по својој стрпљивој пас игри, која је доста одударала од директнијег, свакако чешће фаворизованог практиковања фудбала, у Енглеској знаног и као kick and rush, касније можда и чешће као route one.

Играјући тако, „Редси" су између 1977. и 1984. године четири пута били прваци свог континента. И Нотингем Форест, са Брајаном Клафом, бенефитовао је од примене сличног концепта, освојивши две европске титуле. И све то јер је једног новембарског дана у земљу Скаузера свратио тим из ове наше земље – и показао им у чему греше.

Исто тако, Ливерпул је први клуб у Енглеској који је играо са либеро-голманом. Коп је деловао као поље сунцокрета које се помера са Сунцем док је, колективно и синхронизовано као севернокорејска парада, држао руке преко очију и узвикивао (преклињао) свог голмана Томија Лоренса да се врати на линију. Међутим, голман чији је надимак био „Летеће прасе" је само слушао инструкције Била Шенклија, излазио је високо и, као најбољи антиципативни голмани данашњице, или као Ђула Грошич у Мађарској или Амадео Карисо у Аргентини пре њега, спречавао је нападе ривала пре него што би они постали заиста опасни.

Али није превише прошло а Ливерпул се нашао на погрешној страни тактичке еволуције. Негативност фудбала достигла је свој врхунац на Мундијалу у Италији 1990. године. Међународни борд фудбалских асоцијација – тело старије од Фифе које, заправо, доноси и односи правила фудбала – одлучио је 1992. године да укине могућност намерног додавања лопте ногом голману коју ће овај ухватити рукама. Овај сегмент игре био је посебно важан, централан чак, у игри Ливерпула. Није било ретко да фудбалер у црвеном дресу дрибла, просто јуриша ка свом голу само како би лопту шутнуо у наручје свом голману. То је посебно изражено било док је на голу стајао китњасти забављач Брус Гробелар, рођен у Јужној Африци али голман изабраног тима Зимбабвеа. Али то више није било могуће.

Наравно, бес и жалост након трагедије на Хилсбороу, као и немогућност клуба да се прилагоди комерцијалним захтевима и могућностима нове реалности тог новог чуда које се звало Премијер лига, свакако су допринели паду Ливерпула, али њихова тактичка нефлескбилност и несналажљивост су их дотукли. Напослетку, Нотингем Форест, који је, опет истичемо, играо слично као Ливерпул на много начина, такође није успео да се прилагоди и испао је из елитног ранга у првој сезони након увођења ове рестрикције.

Уследиле су године дикенсовских великих очекивања и достојевскијевских великих разочарања. Ливерпул јесте, силом духа, силом мотивације, простом силом, освојио Куп Уефа и Лигу шампиона, али само је једном био близу освајања Премијер лиге. А онда, јер када судбина каже „не" обично је или окрутна или саркастична, Стивен Џерард, принц Валијант енглеског фудбала, се оклизнуо. Dreams over.

Брендан Роџерс је недвосмислено један од најталентованијих и најпрогресивнијих тренера, не само на британском или ирском острву, већ уопште у Европи. Ливерпул је са њим играо неколико базичних формација, варирао их је у складу са противником, играчима на располагању или фазом сезоне, желео је посед и модификовао је начине на који Ливерпул напада, а свеукупни квалитет игара је експоненцијално растао. Док се, посебно након одласка Суареза и те изгубљене титуле, није стрмоглавио. Сезона 2014-2015 завршена је поразом од Стоука са шест примљених голова.

Роџерс је издржао до октобра 2015. године, али је након ремија са Евертоном напустио клуб. Онда је дошао Јирген Клоп. На Енфилду су се завртели зупчаници промена.

Контрапресинг је најбољи плејмејкер на свету, каже Клоп. То је зато што је пресинг по изгубљеној лопти најбржи начин поновног освајања поседа и то, често, близу противничког гола и то, често, док је овај већ кренуо да развлачи своје линије, спремајући се за напад.

Вероватно нико на свету није познатији по „гегенпресингу" (напослетку, реч је немачка) од Јиргена Клопа, иако је овај систем установљен пре више од 40 година, кроз рад Аустријанца Ернста Хапела у Адо Ден Хагу и Фејенорду и Ринуса Михелса у Ајаксу. Постоје четири врсте контрапресинга – оријентисаног на лопту, када играчи редом нападају лопту и њеног носиоца, оријентисаног на противника (током којег фудбалери у околним слојевима пресинга узимају противничког фудбалера кога прате све време), оријентисаног на линије додавања и оријентисаног на простор. Овај последњи модел, у којем екипа покушава колективним кретањем да сузи и онда прогута простор за игру, онај је који и користи Клоп.

Међутим, најтежа ствар код контрапресинга јесте улити играчима навику да, након што изгубе лопту, без стајања, без размишљања, без било каквих когнитивних или физичких инхибиција, одмах исту и појуре. Дакле, импулс је кренути напред, уместо, као што је много лакше, кренути назад и формирати дефанзивну структуру.

Клоп је, за невероватно кратко време, успео да уведе овај принцип у игру Ливерпула, иако он, још увек, није софистициран као што је био онај у Борусији из Дортмунда када је овај педесетогодишњак био тренер „шварцгелбена".

Осмах затим су дошла и пресинг усмерења, односно пресинг замке. То је принцип у којем екипа која се брани наводи тим са лоптом у део терена у којем планира да га притисне и отме му лопту. Може имати динамичну или статичну припрему, односно екипа може да, током навођења противника, изађе из свог облика (пример – тим се брани у 4-4-2, пресинг замку припрема тако што крилни везиста излази високо и прави ситуациони, асиметрични 4-3-3) или може у том облику да стоји све време.

Клоп је на почетку са Ливерпулом играо у 4-3-2-1 систему, са наглашеном хоризонталном компактношћу и много бољим померањем са лоптом, толико важним у свим врстам зонске одбране. Ово је доводило да ривал природно одлази на бок, где је и најрањивији, с обзиром да је терен који је на располагању за игру скраћен за 180 степени аут линијом. Пас левом или десном беку у првој фази поседа противника био је окидач да Ливерпул отпочне свој пресинг.
Нападач би, као што то углавном ради и данас, правио такозвано закривљено кретање и углављивао се између два централна бека, спречавајући ривала да рециклира посед и, практично, преполовљавајући терен. Остатак тима се померао са лоптом, стварајући нумеричку предност у зони око лопте, али и у зони у коју лопта непосредно може да дође (најчешће иза прве пресинг линије). Ово, када би се извело квалитетно, би значило да Ливерпул осваја посед или тера противника на бесмислени дугачак пас, најчешће и без дизања главе или адекватног положаја тела. Другим речима, и друга евентуалност је доносила посед Ливерпулу, само даље од гола коме тежи.

Важно је рећи да је пресинг у Енглеску донео Грејем Тејлор, који је радио са доста успеха у Вотфорду. Међутим, компликованији пресинг системи морали су да сачекају коју деценију и улазак у Премијер лигу иностраних тренера највише класе.

У Ливерпулу је, тако, пресинг замка полако почела да се развија. „Редси" су, који су веома брзо прешли на уски 4-3-3 који и сада играју, допуштали пас на бок, али то није био окидач за пресинг. А, не... Оно што су сада радили јесте да су пуштали увек опцију за пас противнику назад у полупростор, а тек онда би притиснули лопту из свих углова. Зашто?

Па управо због тога јер је онда и њихов контранапад или брзи напад бивао опаснији, јер је почињао у стратешки много повољнијој вертикалној колони фудбалског терена. Игра Ливерпула је код Јиргена Клопа, са пређеним миљама и протоком времена, постала све више и више колективно структурирана. То чини да се играчи, који играју физички најзаморнији тип фудбала који постоји, ипак умарају мање него што би то било очекивано, напросто јер чиниоци компактног тима не морају да трче подједнако као чланови разуђеног и некоординисаног састава.

Сеп Хербергер, селектор Немачке која је 1954. године постала шампион света, рекао је да је основни циљ сваког тактичког принципа изморити противника што је више могуће, притом сам потрошити што је могуће мање енергије. Управо то покушава Ливерпул и, када у томе успе, делује заиста моћно.

Статистичари из Опте су израчунали да брзина напада Ливерпула у просеку износи 1,75 метара у секунди, као и да укључује око 3,5 додавања. У Премијер лиги бржи напад имају Стоук и Лестер, али са много мање додавања. Манчестер сити и Манчестер јунајтед користе више пасова, али су доста спорији. Када се погледа тако, ово тим са Енфилда чини савршеном комбинацијом директности и комбинаторике.

Ово потиче од две ствари, а прва је, немојте ни да покушате да се правите изненађени, Ливерпулов пресинг, односно његова структура.

Скоро све екипе на свету, када играју високи и ниски нападачки пресинг, привремено прелазе на одбрану „човек-човека" (на један од три варијетета ове одбране који постоје, да будемо савршено верни прецизности), барем у прве две пресинг линије. То је зато што је немогуће задржати вертикалну компактност блока, пошто последња линија мора да стоји око линије на центру игралишта. Ливерпул одступа од овог стандарда.

Он се као један организам помера са лоптом, спречавајући њену вертикалну прогресију. Зонски пресинг значи да играчи држе облик, али и да, када лопту одузму, унапред знају где се налазе њихови саиграчи. Ово их чини веома опасним у транзиционим нападима.

На другој страни или, прецизније, на десној страни, Ливерпул игра са правим крилом. Од првих седам тимова у Премијер лиги у прошлој сезони (а овај тренд нипошто није изолован и ендемски ограничен на Енглеску), Ливерпул је једини тим који игра са крилом које игра крило. Причамо, наравно, о Мохамеду Салаху. У осталим тимовима крила играју крилне бекове у формацијама са три дефанзивца (Арсенал, Челси, Манчестер сити) или бекове у формацијама са четири одбрамбена фудбалера (Антонио Валенсија у Манчестер јунајтеду).

Од бразилског 4-2-4 система и легендарног Нилтона Сантоса бекови су почели да постају офазивнији. Са настанком 3-5-2 система и, са њом, крилног бека, улога бочног фудбалера додатно се закомпликовала. Крилни бек је често једини играч који обезбеђује нападачку ширину свом тиму, док је бек ипак задужен за повремена утрчавања напред, као и коришћење „оверлеп" и „андерлеп" кретања (утрчавања иза леђа и утрчавања испред лица).

Крила углавном играју као „изокренута крила" (левоноги фудбалер на десној страни који улази дијагонално унутра и шутира на гол), напросто као везисти који се увлаче између линија (Миктаријан у Дортмунду или Мата у Јунајтеду) или као други нападачи (попут Анрија у селекцији Француске на Европском првенству 2004. године).

Али Ливерпул има стриктно офанзивног фудбалера који грли аут линију и увек је у савршеној позицији да нападне меки трбух, најрањивији простор сваке екипе – клисуру између централног бека и бека. Ово је велика предност Ливерпула.

Још један занимљиви елемент у игри Ливерпула је и њихов „скривени дијамант". Клоп је и у Дортмунду умео да игра у једној базичној формацији, а да његов тим у развоју меча и кроз унапред увежбане механизме кретања пређе у ромб на средини терена (као против Мајнца 2014. године). Сада у тиму има Фирмина који игра мање као деветка, па чак не игра ни као лажна деветка јер не започиње своја кретања из нападачке линије, већ понајвише игра као десетка. Ово чини да Ливерпул често изгледа као тим у 4-1-2-1-2 систему, што му увек даје нумеричку предност на средини терена, а и огроман простор који Садио Мане и Мохамед Салах могу да искористе. Док се противнички менаџери снађу и покушају да неутралишу овај трик Ливерпула, често је прекасно.

Али Ливерпул има и велики мањак. Екипа која игра са доста високог пресинга увек је посебно изложена у трећем делу свог блока (иза простора око лопте и простора у који лопта непосредно може да оде). Реч је, наравно, о простору у и око дефанзивне линије. Ливерпул, не постоји други начин да се ово каже, има исподпросечни персонел у дефанзивној линији. И то се види. Стално. На свакој утакмици.

Покушавали су у овом клубу то да реше довођењем Вирџила ван Дајка из Саутемптона (који би био унапређење, али питање је да ли би био и довољно унапређење, посебно као изоловани додатак трагикомично порозној дефанзивној линији), али то напросто није успело. Истина, успели су да одоле налетима очајне Барселоне и задрже Филипеа Коутиња у Енглеској, али Бразилац је јасно поручио да жели на Ноу Камп и ниво његове посвећености, када се и ако врати у тим, такође је нешто што представља непознаницу у тиму који нипошто није довољно добар да дозволи да има макар и једну непознаницу.

Постоји још један релативно лако видљив дефект у игри Ливерпула, а то је прва фаза поседа. Многи тренери смарају да је конструкција напада, чиста прогресија лопте, основа успеха свих осталих фаза напада и коначног креирања прилике за гол. Екипа Јиргена Клопа често игра у нападачком 2-3-5 облику, са веома офанзивним бековима који ниједног тренутка нису директно решење за додавање свом голману или централним бековима. Додајте томе пасивност Џордана Хендерсона као пивота, спорост иначе веома квалитетног и са лоптом веома умешног Емреа Џана и општу некреативност Вијналдума, добијате неповезаност линија која доводи до много импровизованих зачетака напада који пречесто остају само то – зачеци.

У овим ситуацијама тимови прибегавају креирању платформе за освајање простора, посебно јер тимови углавном притискају са два играча у првој линији. La Salida Lavolpiana (акција у којој везиста улази између централних бекова и креира привремену тројку у првој нападачкој линији) или улазак везисте са леве или десне стране дефанзивног двојца су најчешћи принципи. Ниједан од њих није у довољној мери присутан у игри Ливерпула, понајвише јер његови играчи нису спремни (способни?) да препознају контекст утакмице и прилагоде своје кретање микроструктури тима (у такозваном простору међусобне помоћи) или макроструктури тима (у такозваном простору сарадње). Јирген Клоп то не може да научи фудбалере као што би вероватно било прекасно да их учи ролању лопте или финијим нијансама европског паса.

Дакле, шта се може очекивати од Ливерпула у Лиги шампиона ове сезоне? У такмичењу у којем ниједан енглески тим није стигао до финала од 2012. године, такмичењу у којем, уопште узев, ниједан енглески тим није био превише релевантан поприлично дуго... Бесмислено је одговорити на ово питање. Бесмислено је покушати. Ливерпул је, на начин који је вероватно могућ само у фудбалу, подједнако спреман на све и на ништа. Тим предодређен да бљешти али и да се угаси брже него свећа преко које се стави чаша.

Ливерпул је забаван тим. На путу је да са Клопом еволуира (у фудбалу су револуције углавном еволуције), али тек је на путу. А забавни тимови, који су само то и ништа више, не освајају Лигу шампиона. Чак се у њој и не задржавају превише. Али гледати их је, па, забавно. Па, коме је то довољно...