Звезда испустила победу против Иртиша

Планирано – тек донекле испуњено. Утакмица са представником Казахстана, још када се узме у обзир контекст путовања и промене неколико временских зона, тек је мало више релевантна за одмеравања квалитета и коначног потенцијала овог тима Црвене звезде од дуела са тимом са Малте који јој је претходио. Стога су резултат и вредан гол у гостима апсолутно претпостављени ономе што су београдски црвено-бели радили (или нису радили) добро у четири фазе игре у мечу у Азији.

Квалификације за београдски тим, дефакто, почињу од наредног, трећег кола (барем би тако требало да буде), све до тада би морала да буде само експозиција и припрема.

Увео је Владан Милојевић неколико промена у састав, у коме је Рикардињо играо на десној страни офанзивне тројке у 4-2-3-1 систему. Централни везни, на свом дебију, био је Бранко Јовичић, док се Канга вратио у тим.

Иртиш, за који игра неколико некадашњих суперлигашких играча (Стефан Живковић, Марио Маслаћ, Исмаел Фофана...), стајао је у 3-4-3 систему, који је, јасно, иза лопте био организован као 5-4-1. Управо је чињеница да је ривал играо са толико играча у последњој линији спречавала Црвену звезду да направи нумеричку или позициону супериорност на боку, јер су крило и десни бек црвено-белих увек играли против крилног бека, сајд бека и барем једног везног фудбалера Иртиша.

Српски вицешампион је тим који своју игру са лоптом, у континуираном, брзом или контранападу, базира на игри на крилу (ретко у полупростору), и тако је казахстански тим овим веома лимитирао број прилика које је Звезда, очигледно бољи тим, створила на овом мечу.

На срећу, спора реакција Марија Маслаћа на почетку другог полувремена донела је пенал српском тиму, који се касније прецизношћу Ричмонда Боаћија претворио у погодак.

До краја овог суштински не превише интересантног сусрета (такав није ни требало очекивати) Црвеној звезди је било довољно да рециклира посед, да се из друге и треће фазе враћа у прву, да померањем лопте помера и блок противника. Шанса за нови гол је тражена (што објашњава и улазак Ненада Милијаша у релативно раној фази другог дела), али веома умерено. Један гол српском тиму је био довољан и њега је већ имао.

Одређене мањкавости у игри без лопте, као што је рецимо непостојање глатког преласка између високог, средњег и ниског блока, што би бољи тим него што је то Иртиш много лакше искористио (Казахстанци јесу у неколико наврата ушли у нападачку трећину терена), свакако је нешто што ће Милојевић умети да препозна и, сходно томе, покушати да исправи у наредним седмицама.

Док се то не деси, дешаваће се и ситуације као она у надокнади времена, када је Иртиш добио и искористио прилику да постигне гол из једанаестерца. Стефан Живковић, некадашњи фудбалер Чукаричког и чачанског Борца, био је прецизан и унео вероватно и неочекивану дозу неизвесности у овај двомеч, који се наставља дуелом у Београду за седам дана.