Унуци богова

Свемир је бесконачан. Материја није, као ни начини на који она може да се сложи. Дакле, у свемиру који нема крај, ако се материја, која има крај, сложи довољан број пута, на крају ће почети да се слаже на исти начин. Почеће да се понавља. Отуд, јасно, не постоји једна Земља, већ безброј њих, не постојите једни ви, већ безброј вас, не постоји један... Схватате како то иде. И још даље, постоје светови у којима диносауруси нису изумрли, Битлси се нису распали, а Предраг Мијатовић није погодио пречку. Ово је, отприлике, теорија мултиверзума, који је сабран од бескрајних паралелних универзума. Сваки од тих светова има неке своје законитости и образложења, све има савршено смисла изнутра, а, истовремено, све је потпуно другачије, изокренуто, первертовано.

Али није неопходно да лупамо главом у храпави зид теоријске физике да бисмо ово разумели.

Постоје и одређена људска стања, врло стварна и врло честа, која имају исти ефекат. Особа, када се заљуби, бива лансирана у неку потпуно нову, циклама реалност. За онога ко се налази унутра, фриволности постају круцијалности, а круцијалности будалаштине. Све што некоме са стране делује бесмислено или апсурдно, заљубљенима делује савршено смислено и разумно.

Или сан. Док траје, потпуно је разборит, а тек када се пробудимо схватимо колико је небулозан и ирационалан био.

Играти у Барселони је исто тако. Као да сањате или сте заљубљени, можда завитлани у другу димензију. Гледати је споља и разумети је јако тешко. Тешко је схватити ту необичну интерну логику која покреће клуб и, још важније, његова схватања и принципе игре. Барселона је свет поред света у фудбалском мултиверзуму.

А, да све буде још занимљивије, та логика и није њихова. Они су је прихватили, апсорбовали, чачнули на појединим местима, тримовали, прилагодили и углачали. Али она није настала у Каталонији.

Амстердам, не тако давно заиста, био је сувопарна и гњила паланка која је само слутила на европску престоницу. Као колач који је некада и био укусан, али је остављен предуго ван фрижидера. Чудно, није ли? Посебно у јукстапозицији са оним што Амстердам јесте данас. Град лепог и грешног, софистицираности и сензуалности, слободног и неумереног. Као и сва места у којима људски дух није утучен и сузбијен, он је и велелепан и грозан. То је место на коме ћете, загледани у накићено и складно, угазити у повраћку, иначе аманет неког од пијаних туриста. Или ћете, омамљени задахом марихуане, који као да се вечно сјединио са ваздухом у појединим деловима града, и сами повратити. Чудесан је и узвишен Амстердам, иако је – а можда и баш због тога што је – прожет приземним и вулгарним.

А некада није било тако. Био је провинцијски анестезиран и напросто досадан. Холандија је била као ноар филм са веома лошим сценаријом. Албер Ками, француски филозоф, писац и голман, провео је неко време у Амстердаму током педесетих и нашао да је неиздрживо суморан и овештан. Његове концентричне канале упоредио је са круговима пакла.

Фудбал није могао да буде другачији. Био је као чеп који плута на бајатом и загаситом мору. Холанђани су толико заостајали за највећим делом континента да то чак није било ни смешно. Били су тек нешто бољи од, хајде да кажемо, Луксембурга. Од јуна 1949. до априла 1955. године, Холандија је одиграла 27 мечева. Победила је у два. На Светском првенству су били само једном, и то 1938. године.

„Имали смо таленат, али ментално нисмо били довољно добри. Наше личности нису биле довољно јаке – а ни начин живота. Били смо сувише уплашени. Нисмо још увек били становници света", рекао је Ханс Крај, фудбалер Фејенорда и репрезентативац Холандије из периода непосредно након окончања Другог светског рата.

Онда су дошле шездесете и све се променило. Затуцана земља, постављена унатрашке и потпуно зарозана, постала је једна од најнапреднијих у Европи. Факторе који су допринели овом изванредном заокрету није тешко идентификовати.

Након рата успостављена је држава благостања и економија је почела да се расањује. Обасјане новим просперитетом, традиционалне поделе холандског друштва – верске, класне и политичке – почеле су да се круне. Предратни нараштаји, васпитани на један потпуно другачији начин и у које су утувљени потпуно други системи вредности, старили су и тако се створио међугенерацијски јаз. Топот младалачке побуне већ се могао чути иза угла.

Провоси су, више него ико други, генерисали расположење културних и моралних промена. Припадници овог контракултурног покрета занимали су се еколошким активизмом, антиконзумеризмом, па и врло ексцентричним технооптимизмом. Али зврчке и провоцирање естаблишмента и његових сатрапа биле су њихове омиљене активности.

Полиција Амстердама, суочена са игром чија правила не зна, радила је оно уобичајено. Када нешто не познајеш, ти га удари. Наравно, сви покушаји полиције да брутално сузбије демонстрације и перформансе Провоса имали су ефекат стискања балона испуњеног водом. Једна страна би била потиснута, али би се увек створила нова испупчења. Прово покрет постајао је све моћнији.

Када је принцеза, касније краљица Беатрикс објавила да ће се оженити немачким аристократом Клаусом фон Амсбергом, који је службовао у Вермахту, Прово агитатори су најавили да ће опструирати церемонију. Убациће ЛСД у водовод. Размазаће лављи измет по улицама како би престрашили коње који вуку кочију. Упумпаће гас за смејање у цркву преко оргуља. Урадиће нешто озбиљно и страшно.

На крају, једино што су урадили, или барем једино што су успели да ураде, јесте активирање гасних бомби на улици. Међутим, полицији је и то било довољно да се ускописти. Ово је, до тада, био свакако највећи и најпроминентнији двобој Провоса и полиције, анархичне раздраганости шездесетих и задрте скучености тридесетих.

Три месеца касније Амстердам је поново јечао и поново се грчио када су Провоси и радници, изашли на улице због плаћеног одмора, удружили своја стремљења. Протести су довели до нових сукоба са полицијом. Један радник је преминуо, истина због срчаног удара, али је притисак онога што називамо јавност свеједно био изразит и власти су почеле да паниче.

Након истраге, градоначелник Амстердама и амстердамски шеф полиције су отерани са функција. Ово је био тренутак када је холандским властима постало белодано да концесије морају бити учињене. Уместо да се боре против овог таласа, препустиле су му се, скоро са сервилном подобношћу. Револуција је комплетирана. И била је толико широка и дугачка да је морала да крзне и фудбал.

Веза између фудбалске и друштвене револуције недвосмислено је ту. Ако нигде другде, а онда у општој самоуверености да се сатру догме и ревидирају обичаји, уместо да се увек изнова прихватају. У том смислу, чини се да су сви, и уметници и револуционари и фудбалери, радили исту ствар, само на своје начине.

Предање каже да склоност Ајакса према нападачком и интелигентном фудбалу постоји још од Првог светског рата, када је тренер постао Џек Рејнолдс, или Sjek Rijnols, како га знају у Холандији. Овај Енглез је, након Швајцарске у којој је радио, требало да постане селектор Немачке, али рат има ту непријатну тенденцију да мења планове. Тако је Рејнолдс завршио у Амстердаму. У Ајаксу је провео 25 година, исцепканих на три мандата. Он је тај који је засновао постулате Ајаксовог рада са младима, често остајући на терену и до 14 сати дневно, како би се уверио да све селекције играју на исти начин.

Још један Енглез има свој трун доприноса у коначном одмицању Ајакса од недозрелог градског клуба до клуба од националног и светског чувења. Вик Бакингем је име господина. И он је, као и Рејнолдс, припадао оној мањини тренера из Енглеске који су видели другокласност сваког фудбала који се не базира на вештини, поседу лопте и промишљању од кога црвене синапсе.

Бакингем је био први у поворци тренера Ајакса који су прешли у Барселону, а чији су део и Јохан Кројф, Луј ван Гал и Ринус Михелс (Франк Рајкард је играо у Ајаксу, али није био његов тренер).

Ајакс је са Бакингемом био и релативно успешан, али, када је 1965. године титрао у борби за опстанак, он је смењен. Уместо њега дошао је управо Михелс. Било је љупког фудбала са Бакингемом, али је Ајакс и даље стајао у W-M формацији. То је било као да на такмичење у стрељаштву понесете бландербас.

Тако је једна од компоненти које је Михелс променио био и систем. Увео је 4-2-4, чиме се сврстао у шири покрет који је запосео Европу после 1958. године и победе Бразила на Мундијалу.

У првој сезони Михелс је изборио опстанак, у другој је освојио титулу. Онда је убедио клупске главаре да фудбалерима гарантују примања, односно да их учине правим професионалцима. До тада су сви играчи, како год се звали, имали додатне послове. Јохан Кројф је чак продавао један спортски магазин на улици. Некада су играчи сами носили опрему кући како би је прали, сада је постојао човек задужен за то. Некада су играчи доносили пешкире и шампоне, сада су их добијали у клубу.

Ајакс је био шампион и 1967, 1968 и 1970. године. Играли су и финале Купа шампиона 1969. године, али су га убедљиво изгубили од Милана, који је тренирао један од деспота катенача Нерео Роко, а за који је играо предивни Ђани Ривера.

Било је јасно. Ајакс је био добар, али је и даље био као Шрек у дресу Бостон Селтикса на Дан светог Патрика. Зелен.

Ринус Михелс и Јохан Кројф су били бриљантни, заједно су били антропоморфна обличја тоталног фудбала, али мало шта је могло да се учини да би се његова кулминација убрзала. То је зато што је тотални фудбал делом настао и органски, скоро спонтано, под утицајем околности необично пробитачних по фудбал. Кројф и Михелс су морали да препознају те силе, да им се прилагоде и да их упрегну.

Израз totaalvoetbal почео је да се користи тек 1974. године, како би се описала ајаксовска игра Холандије на Светском првенству. Међутим, он није био потпуни неологизам. Префикс totaal је већ био присутан у многим дисциплинама. Нигде више него у архитектури.

Још у првим деценијама 20. века експресионистички припадници амстердамске школе архитектуре говорили су о граду као тоталном уметничком делу. Сваки његов одвојени елемент – од тепиха, прибора за јело и намештаја у домовима до мостова, уличног осветљења и читавих зграда – требало би посматрати као један уједињени концепт.

Ова замисао, здружујући колективну дисциплину са индивидуалном креативношћу, као да је антиципирала Ајаксов фудбал.

„Сви системи би требало да буду фамилијаризовани, један са другим, на такав начин да њихов заједнички утицај и интеракција могу да се посматрају као један комплексни систем", рекао је Алдо ван Ејк, један од најутицајнијих архитеката које су називали структуралистима. Он је причао о устројству модерних градова, али је исто тако могао да говори о устројству игре Ајакса.

De Godenzonen (Синови Богова), како у Амстердаму зову фудбалере Ајакса, имали су своје јединствене карактеристике, као и свако право и стимуланс да их демонстрирају, али само унутар контекста екипе као целине. Та сраслост и међусобна корелација играча дозволила им је нешто изузетно.

Никада раније, ни у једној екипи, фудбалери нису мењали места као у Ајаксу. Мађари су педесетих повукли нападача, Бразилци су са 4-2-4 формацијом произвели офанзивног бека. Италијански катеначо, посебно у Интеру са Ђакинтом Факетијем, имао је то исто. У Динаму из Москве Бориса Аркадијева крила би улазила у средину а централни нападачи би се извлачили на бок, али би линије тима – одбрана, средина и напад – углавном остајале нетакнуте. Све је то било зентарошки наспрам мећаве кретања коју су приређивали у Ајаксу. Промене су биле непрестане и, што је посебно важно, дешавале су се уздужно, а не латерално.

Ротације фудбалера Ајакса постало је много лакше структурирати када је Михелс, након ремија са Фејенордом Ернста Хапела 1970. године (Фејенордом који је те године постао првак Европе), одлучио да мора да појача присуство на средини терена, те је почео да игра 4-3-3. Тако су се промене места дешавале или на једном од бокова или по средини. Пример – када би бекови (Сурбијер на десној страни, Крол на левој) излазили високо, њихови везисти (Ари Хан и Гери Мурен) и крила (Сварт и Кајзер) повлачили су се у корекцију. Тако се људство мењало, али су позиције као такве и сам облик екипе увек остајали исти.

Пресинг и агресивна офсајд линија су још једна важна ставка Ајаксовог тоталног фудбала. Они су дошли са природном агресијом Јохана Нескенса и тактичком префриганошћу Велибора Васовића. Михелс је почео да гради овај тим од одбране, па је зато из Партизана и довео Васовића, тада већ врло искусног фудбалера, ветерана многих битака.

Нескенс је углавном био задужен да чува противничког плејмејкера. Када би се овај, у потрази за свежим ваздухом у којем би прихватио лопту, спуштао ниско на своју половину, Нескенс га је пратио као лоша срећа. У почетку, његови саиграчи су остајали позади, али онда, сасвим изненада, почели су да га прате. То је значило да је Ајакс играо са врло високо постављеном задњом линијом, што би иначе било веома ризично, али је Васовић као последњи играч био веома испрактикован у разазнавању тренутка у коме ће направити који корак напред и ухватити противника у офсајду.

Али оно што је холандски фудбал учинило нарочитим и дивергентним, јесте простор. Нико пре Холанђана није о простору размишљао као о нечему што се може контролисати, анектирати или нешто са чиме се може манипулисати.

Тотални фудбал показао је да величина терена није константна категорија, већ да је могу мењати и прилагођавати играчи на њему. Посед ће се много лакше задржати ако се терен развуче, односно ако се фудбалери максимално рашире. Из тога произилази и да ће противнику бити јако тешко да сачува лопту ако се терен учини мањим, сужавањем и натрпавањем фудбалера у фази дефанзиве.

Јохан Кројф је био pontifex maximus овога, див-јунак фудбалске геометрије. Уосталом, био је познат и као „Питагора у копачкама". Када се данас сећамо Кројфа као играча, не би требало да се замајавамо некаквим радовањима после гола, дриблинзима или стартовима. Извесно најважнији јесу они моменти у којима он упире прстом. „Два метра лево... Мало више позади... Добро је, баш ту...". Као да наводи кран на градилишту или да тражи најбоље место за комоду у соби. Увек је говорио другима где да трче, где да стоје, када да се не померају. Осећао је простор као да испод дреса има сонар за који нико не зна. Као да је било елемената телекинезе код њега. Саиграчи би увек били тамо где је он пожелео, чинећи до тада најскладнију фудбалску целину.

Али зашто Холанђани? Фудбалски терен је истог облика и величине свугде у свету. Зашто су се они први овога досетили? Нико раније није конципирао фудбал тако прорачунато и апстрактно.

Холанђани размишљају креативно о простору у фудбалу, зато што морају да размишљају креативно о простору у свим другим аспектима свог живота.

Због необичног вилајета у којем живе, Холанђани су нација просторних залуђеника и опсесиваца. Пре свега, они немају довољно простора. Холандија је једна од најнасељенијих површина на планети. Простор је необично драгоцен ресурс. Интензивно се контролише и премерава јер је то питање опстанка. Више од пола Холандије налази се испод нивоа мора. Огромни делови земље су буквално отргнути од мора и осушени вековима старим техникама градње насипа и системом дренаже. Постоји и једна занимљива изрека у вези са овим друговањем. „Бог је створио свет, али су Холанђани створили Холандију".

А то што су створили је врло необично. Предео је сав у тачкама, линијама и равнима. Бескрајни низови уређених, правоугаоних поља и јарака за дренажу, канала, дрвореда, леја. Из ваздуха, Холандија изгледа као Мондријанова слика. Или пушкица из математике једног трећака.

Неки кажу и да постоји „траума холандског простора". Холандски синдром, ако желите. Џиновско, куполасто небо, хоризонт без краја и палачинкасто равна земља учинили су Холанђане агорафобима. У одсуству природних планина или узвишења, Холанђани су их сами створили у виду високох кућа и застрашујуће стрмих и уских степеништа. Толика хоризонтала тера људе да жуде за нечим вертикалним. Као да статистички највиши људи на свету намерно граде некомфорне зоне како би се у њих завукли.

Током рата за независност са Шпанијом у 16. веку, Холанђани су поплавили њиве и поља између зидина својих градова када су Шпанци надирали. Тако су своју земљу буквално учинили мањом и тако предвидели (и предухитрили) нацрт тоталног фудбала са стешњавањем простора у одбрани за неких четири века.

Холанђани развијају своје доктрине просторног планирања још од 12. века. Холандска тортура са водом учинила је неопходним колективно политичко деловање. Просто, изградња насипа није нешто што се може урадити на своју руку. Кажу, управо је заједничка изградња и одржавање насипа извориште холандске демократије. Убеђења и идеологије на страну, али осећај једнакости код њих је више практична навика. Сарадња и договори су начин да се преживи.

Због тога, макар делом, они зазиру од доминантних лидера. У Холандији, идеална одлука је она којој је претходило свеопште подизање руку. Вође постоје, наравно, али од њих се очекује да се не експонирају превише. Е, то је важна зачкољица...

Ајакс је лагано победио Панатинаикос 1971. године и освојио прву титулу првака Европе. Онда је Михелс отишао у Барселону. Клуб је направио списак са око 15 имена, у потрази за неким ко ће га заменити. Одабрао је најјефтинијег од њих, Румуна мађарског порекла, Стефана Ковача.

Ковач је уживао у слободи Амстердама, а осећај слободе потенцирао је и код својих играча. Био је савршено задовољан да се извали на задњем седишту и ужива у вожњи и погледу. Ајакс је са њим још два пута био првак Европе, играјући свој најбољи фудбал. Неодољив је тада био Ајакс. Изгледао је као да ломи и крцка противнике интелектуално и емотивно, не само физички и тактички.

Ковач је давао високоумне примедбе које су се тицале захтева у игри (на крају, био је одличан тренер), али није ишао даље од тога. Тренинге је организовао легендарни помоћни тренер Ајакса Боби Хармс. Екипа је практично бирала саму себе, а играчи су одлучивали и које ће пријатељске утакмице играти. Вероватно се никада ниједна екипа врхунске класе није башкарила у оволикој слободи као тада Ајакс.

Кројфов ауторитет је био огроман. Његова популарност још већа. Кројф је био икона холандске омладине. Инсигнија њихове непокорности и свадљивости. Одбио је да игра у Адидас копачкама, које су биле обавезне збг уговора који је потписао холандски савез, и уместо тога је играо у Пуми. Током Мундијала 1974. године чак је носио дрес са само две линије преко рамена, уместо Адидасове три. Опирао се захтевима хијерархије и обожавали су га због тога. У Британији се вриштало због Ленона. У Холандији се вриштало због Кројфа. Његове победе и његове буне биле су и њихове.

Кројфовим саиграчима је временом почео да смета статус и утицај који је имао. Наравно, ни љубомора није била занемарљива.

Када је Стефан Ковач напустио клуб, на његово место дошао је Џорџ Кнобел. Једна од првих ствари које је урадио јесте организовање гласања за избор капитена. У три године у којима је Ајакс био шампион Европе, три различита капитена су преузимала и подизала победнички пехар. На Вемблију је то урадио Велибор Васовић. Следећи је био Пит Кајзер, док је у Београду, на Маракани, трофеј прихватио Јохан Кројф. Међутим, на почетку нове сезоне било је прихваћено да је Кројф и даље капитен, због чега је ова одлука Кнобела толико контроверзна. Свакако је због ње на себе навукао гигаџуле мржње оних којима је до Ајакса било стало.

Фудбалери су исписивали имена саиграча кога подржавају, а онда их убацивали у вазу на столу у једном малом хотелу на граници са Немачком, где је Ајакс обично почињао припреме. Све је трајало тек неколико минута. Толико је било потребно да се демолира један велики тим.

Победио је Кајзер. За Кројфа, који је очекивао да му непрестано масирају его, био је то пуч. Две седмице касније отишао је у Барселону у тада рекордном трансферу. Био је толико одлучан да клисне и одјезди да је дошао у Каталонију иако није имао право да игра такмичарске мечеве до краја године.

Тим се веома брзо дезинтегрисао након овога. Разбежали су се Синови Богова. Отишли су Кајзер, Хан, Бланкенбург, Реп, Мурен... Нескенс је стигао у Барселону годину дана после Кројфа. Можда им је и побеђивање постало прелако и предосадно. Домаће титуле постале су годишње формалности, као прослављање рођендана.

„Штета. Да смо задржали тим на окупу, били бисмо шампиони Европе заувек", рекао је Мурен. За Амстердам, распад овог Ајакса је веома живи бол. Као некажњени злочин.

Углавном, док једнима не смркне другима не сване, каже она ступидна изрека која је, као и све ступидне изреке, потпуно тачна. Кројфов ефекат у Каталонији је био толико монументалан да је постао познат као El Salvador (Спасилац). Када је стигао, Барселона је била на дну шпанске лиге. На крају сезоне је освојила титулу, па још и прву након 1960. године. Сакупио је и пар Златних лопти током својих пет година у клубу, дао неке чудесне голове и предводио тим у победи над Реалом у Мадриду од 5:0. Али, када би то било све, ово би била једна врло бесмислена прича.

Видите, бити фудбалер није превише различито него бити златна рибица. У акваријуму, изложени и праћени. Ви сами видите само изобличене ликове оних који лупкају по стаклу, посипају мрвице хране или дозивају ваше име са трибина. Постоји баријера између вас и јако је тешко успоставити интеракцију, посебно неку која би имала дуготрајније консеквенце. Дођете, одиграте своје, одете и готово.

Али не и Кројф. Његова унија са Барселоном, клубом и градом, била је посебна и била је тренутна. Свом сину Кројф је дао име Жорди, по свецу заштитнику Каталоније, као да је желео заувек да се закуне на верност Барселони. Једноставно су кликнули.

Пре него што је отишао, оставио јој је поклон. Иницирао је оснивање фудбалске школе, онакве какву је и сам прошао у Ајаксу. Схватио је да Барселона, ако жели да буде континуирано успешна, мора сама да израђује фудбалере. У каменој кући из 18. века, у самој близини Камп Ноу стадиона, отворена је Ла Масија. Она је тако постала цитадела идеја које су Михелс и Кројф донели из Холандије и онда их пресадили у каталонско тло.

Када се Кројф вратио као тренер, отприлике деценију касније, наставио је да мења светоназор. Пре њега и Михелса, Барселона ни изблиза није била клуб јасне фудбалске идеологије, још мање идеологије некаквог лепог фудбала за какву се данас издаје. На крају, један Еленио Ерера, црни чаробњак катенача, био је њен тренер. Али Кројфов утицај је капиларно ушао у клуб, а то продирање је обухватило сваки његов део. Све се променило.

„Јохан Кројф је осликао капелу, а Барселонини тренери после њега само је рестауришу или унапређују", рекао је Пеп Гвардиола.

Управо је он био у првој тури дипломаца које је Кројф убрао као зреле воћке из Ла Масије, када је правио свој Дрим тим. Овај састав Барселоне био је манифестација нових идеала. Сваки наредни тим Барселоне, од оног састављеног од осмогодишњака, до Барселоне Б или првог тима, јесте манифестација Кројфових идеала.

Увео је 4-3-3/3-4-3 формацију, још више је инсистирао на поседу, на тетошењу лопте, на пресингу, непрекидном нападању. Тотални фудбал је у Барселони постао апсолутни фудбал.

А онда су дошли трофеји. Кројф је осам година био тренер Блаугране, што га чини њеним најдуговечнијим тренером. Са 11 освојених трофеја био је, до доласка Гвардиола, њен најтрофејнији тренер такође. Један пехар је ту посебно важан...

Пре Кројфа, Барселона јесте играла у финалима Купа шампиона, али није била успешна. Пре финала 1992. године, у којем је Барсин противник на Вемблију била Сампдорија, Кројф је одлучио да буде лапидаран. Salid y disfrutad. Изађите и уживајте, рекао је својим играчима. И они су изашли и уживали су. И победили су. И од тада углавном само уживају и побеђују.

„Само сам радио оно што сам научен", рекао је Ћави недавно, сумирајући каријеру у којој је згрнуо 25 клупских трофеја. Још једном, ако нисте добро чули први пут. Двадесет пет трофеја са јединим клубом за који је играо.

Бог је створио свет. Холанђани су створили Холандију. Холандија је створила Барселону.