Смртоносни меч у окупираном Кијеву

Многе фудбалске утакмице ушле су у спортску историју и сматрају се легендарним, али је ретко која инспирисала будуће генерације, као меч одигран 1942. године за време Другог светског рата у окпупираном Кијеву, између украјинског тима Старт (састављеног од играча Динама и Торпеда из Кијева) и  Флакелфа, тима немачког Луфтвафеа (из састава противавионске одбране). Утакмица је у историји остала упамћена под називом "утакмица смрти" или "смртоносни меч".

Победа тима из Кијева од 5:2 у окупираном граду над нацистичким снагама  и чињеница да су четворица играча изгубила живот након утакмице, инспирисала је филм „Бекством у победу" у којем су глумили Силвестер Сталоне, Мајкл Кејн, Пеле и многи други.

Шкотски новинар Енди Доган је у својој књизи посвећеној "смртоносном мечу" написао: „Ако је фудбал икада био питање живота и смрти, онда је то било на овом месту". Победа у ратом окованој Европи била је симболична, али величанствена. Подвиг је био херојски, али деценијама касније и даље се ломе копља око тога шта се заиста догодило након утакмице. Једино у чему су сви сагласни јесте да је победа екипе из Кијева над нацистичким тимом била величанствена.

Када се осврнемо на 1942. годину, ретко коме на памет пада фудбал или било које друго спортско такмичење. То је била година када је Хитлерова Немачка била у офанзиви на свим фронтовима, незадрживо продирући и на исток и на запад.

За разлику од неких других градова Совјетског Савеза, за Кијев се сматра да је град који је лако пао у руке Вермахта. Више од 600.000 хиљада војника, а касније и становника Кијева одведено је у логоре на ободима града. Масовна стрељања, умирање у логорима од изгладњивања и болести, биле су свакодневица у окупираном Кијеву.

Неколицина фудбалера предратног Динама из Кијева, након вишемесечног заробљеништва, пуштено је на слободу. Имајући у виду да су били ратни заробљеници, нису имали право на запослење и пребивалиште. Нацисти су тако на суптилан начин чекали да бивши совјетски војници умру од глади или хладноће. Свака помоћ бившим војним заробљеницима кажњавала се стрељањем, а у Кијеву су нацисти имали много доуштника међу становништвом.

Горостасни голман Динама из Кијева Николај Трусевич, као бивши заробљеник имао је среће јер је посао нашао у локалној пекари коју је држао Јосиф Кодрик. Власник пекаре имао је немачке корене, тако да се нашао у милости окупатора, али био је и велики навијач Динама из Кијева. Управо је Кордик дошао на идеју да се поново оформи клуб састављен од играча Динама, али и других фудбалских клубова украјинске престонице. Трусевич је био тај који се дао у потрагу за бившим саиграчима у окупираном Кијеву.

Брзо је пронашао саиграче, Макара Гончаренка, Кузменка, Свиридовског, као и неколико бивших фудбалера Торпеда. Већина њих је уточиште нашла у пекари, где су оформили нови фудбалски тим под називом Старт. Нажалост, нису сви играчи предратног Динама имали срећу. Поједини фудбалери, махом Јевреји, попут Абрама Горинштајна, стрељани су у логору.

Новоформирана екипа није смела да тренира, није имала опрему, била је исцрпљена од рада и изгладнела, али убрзо је почела да се такмичи у локалној лиги која је била под патронатом квислинга Георгија Швецова. Одмах на старту бивши играчи су показали да нису заборавили да играју фудбал. Екипа Старта је одмах победила Рух са 7:2, екипу која је била „мезимац" Швецова и украјинских националиста који су подржавали Трећи рајх. Тај пораз Швецов је доживео лично и од окупационе команде је тражио да се екипа моментално расформира.

Убрзо је уследио низ победа где су пред Стартом падали и „окупаторски" тимови. Поражене су многе екипе попут тима мађарског гарнизона који је поражен са 6:2, затим и екипе састављене од румунских војника, која је прегажена са 11:0.

У књизи шкотског новинара Ендија Догана под називом „Динамо, победа и трагедија у окупираном Кијеву" серија победа је наводно почела да урушава морал окупационим снагама. Посебан ударац је била победа Старта над екипом састављеном од немачких војника којима је украјински тим дао шест голова. Када је на ноге Старту дошао мађарски МСГ Вал, састављен од професионалних играча, и када је испраћен са шет комада у мрежи, док су у реваншу Украјинци тријумфовали са 3:2, под хитно је нешто морало да се преузме да се победнички низ заустави.

Победе Старта, тима који представља Совјетски Савез, над снагама Вермахта биле су неприхватљиве и на фудбалском терену. Тријумфи украјинске екипе дизали су морал становништву, а нису се ни уклапали у нацистичку доктрину „више расе", која је у сваком погледу морала да показује своју наводну супериорност.

Из тог разлога формиран је нови тим, Флакелф, састављен од припадника противавионске одбране која се налазила под командом Луфтвафеа. У тим су доведена петорица професионалних фудбалера и голман и чинило се да је то састав који ће изаћи на крај са тимом Старта. Флакелф је наводно пре тога неколико пута савалдао екипу Руха и чинило се да му украјински тимови нису дорасли.

У четвртак 6. августа био је заказан дуел два тима. Немци и украјински колаборационисти очекивали су лаку победу Флакелфа. Када је судија одсвирао крај утакмице на семафору је стајало 5:1 за Старт. У украјинским новинама наредног дана није било ни речи о утакмици, само најава реванша три дана касније.

Дан играња реванш утакмице 9. август 1942. године, био је изузетно топао, тако да је меч који је заказан за 17 часова померен док температура мало не падне. Како се наводи у књизи Ендија Догана, утакмицу су обезбеђивале оружане снаге Вермахта, са псима, док је публику контролисала украјинска милиција. Домаћим навијачима строго је било забрањено навијање и славље.

Немачки војници и украјински колаборационисти сместили су се на главној трибини, док се народ окупио на зеленој површини око терена. Шта се дешавало на самом терену и након утакмице постаће предмет многих полемика, али једно је сигурно, Старт је и у реваншу савладао немачки тим са 5:3.

Према Совјетској верзији догађаја, која је описана у многим причама, књигама и филмовима, па и у поменутој књизи Ендија Догана, пре почетка утакмице један Ес-Ес официр је наводно ушао у свлачионицу и на савршеном руском језику саопштио да је он судија на утакмици. „Судија" је тражио од играча да играју поштено, поштују правила и што је најбитније, поздраве противника. Иако није рекао, знало се да се очекује да се противник испоштује нацистичким поздравом.

У свлачионици је настала расправа међу фудбалерима шта им је чинити. Неки су желели да предају утакмицу, други да поздраве нацистичким поздравом, али онда на терену да победе противника.

Када су изашли на терен и када су фудбалери Фалкелфа уздигнутом руком салутирали Хилтеру играчи Старта су почели да подижу руке. Таман када се чинило да ће показати нацистички поздрав они су руке ставили на груди и узвикнули „Физкулт Ура" (поклич физичке културе, док је „Ура" поклич карактеристичан за совјетску Црвену армију).

Према совјетским изворима утакмица је била прљава, Немци су брутално стартовали на украјинске играче што судија није кажњавао, али је до полувремена Старт водио са 3:1. Онда је на полувремену у свлачионицу ушао немачки колаборационист Швецов и рекао је да је у најбољем интересу фудбалера да изгубе утакмицу. Уз Швецова у свлачионицу је дошао и други официр који је „љубазно" објаснио фудбалерима да не смеју да победе и да би, уколико не послушају, морали да буду свесни последица.

Ипак, Украјинце није уплашила ова претња. Они су и у другом полувремену играли величанствено, дали су два гола колико су и примили. Према неким наводима немачки тим се, плашећи се резултатске катастрофе, бранио са свих 11 играча, док су Украјинци често пред самим голом враћали лопту ка центру, на тај начин додатно понижавали противника. Након утакмице фудбалери нису славили, док је одушвљена публика изиритирала немачке војнике који су на њих пуштали псе.

Оно што се догодило након меча изазвало је највише контроверзи. Само недељу дана након велике победе Старта над екипом Фалкелфа деветорица украјинских фудбалера су ухапшена. Тројица су сртељана, док је један касније умро у логору. Према званичној верзији која је важила до распада СССР-а, хапшење и стрељање фудбалера била је директна последица победе над немачком екипом.

Хапшења фудбалера су почела недељу дана након утакмице, јер се Гестапо плашио да би хапшење одмах након меча могло да изазове нереде и отпор становништва. Гестапо је фудбалере покупио у пекари у којој су радили и одвео их у седиште своје службе у Кијеву. Тамо су играчи испитивани и мучени и од њих је тражено да по сваку цену признају непријатељски акт против окупатора, или саботажу против војника Вермахта, да би имали покриће да их касније стрељају.

Нико није попустио под притиском, али је Гестапо утврдио да је Николај Короткин пре рата био службеник НКВД-а. Ту чињеницу је Гестапу наводно одала Николајева сестра. Короткин је у просторијама Гестапа мучен до смрти, док су остали послати у радне кампове.

У радним камповима фудбалери Старта, заједно са осталим затвореницима, трпели су све ужасе тог места. Сумња се да је један од фудбалера, Павел Комаров, постао доушник и да му је 1943. године, када су совјетске трупе ослобађале град, допуштено да побегне из логора.

Након једног напада украјинских партизана управник логора одлучио је да у знак одмазде стреља трећину логораша. Тако су животе изгубили фудбалери Старта Кузменко, Клименко и Трусевич. Како се наводи у неким документима, Трусевич је и у тренутку стрељања носио голмански дрес на себи. Тројица фудбалера који су у тренутку стрељања били на раду ван логора, Гончаренко, Тутчев и Свиридовски, када су чули шта се догодило, брзо су побегли и крили се у Кијеву, све док град није неколико месеци касније ослобођен.

Ослобођење није одмах донело и олакшање преживелим играчима. У ослобођеним територијама сурово се кажњавао свако ко је био у било каквом контакту са окупатором, па су се тако и фудбалери Старта нашли у немилости, а ускоро и у затвору. Тек касније, неколико година након Стаљинове смрти они су награђени и одликовани, а мит о победи о отпору окупатору постао је један од највећих спортских митова Совјетског Савеза. Чак је и сам назив „Смртоносни меч" смишљен након рата. Мит је постепено надограђиван, тако да се изгубила јасна слика шта је права истина.

Све до распада СССР-а нико није доводио у питање званичну верзију догађаја тог лета 1942. Ипак, након што су совјетске републике постале самосталне државе, на површину су почеле да испливавају различите верзије „смртоносног меча".

У једном радио интевјуу, један од фудбалера који је уграо на митској утакмици Макар Гончаренко демантовао је да је играчима прећено на полувремену. Неки од очевидаца напоменули су да се утакмица није играла у атмосфери где су наоружани немачки војници, са псима, обезбеђивали стадион. Одлуку да носе црвене дресове, симболе комунизма нису донели сами играчи, као што се причало, већ су им наводно то дали сами Немци.

Познаваоци фудбала дошли су до податка да су немачке окупационе снаге у Украјини одиграле најмање 150 утакмица против локалних тимова и да су изгубили чак 111 дуела, тако да пораз од Старта није био ништа неуобичајено. Према једној теорији мит о великој победи су исковале тајне службе Совјетског Савеза да би приказале да се становништво Кијева борило против окупатора, имајући у виду да је владало мишљење да се Украјинци нису довољно жустро борили против немачке окупације и да су многи, макар на почетку, долазак нациста сматрали као ослобођење од Совјета.

Посебан предмет контроверзи је расправа о стрељаним фудбалерима Старта. Док је званична верзија да су играчи убијени у знак одмазде због победе на фудбалском мечу, многи сведоци тврде да хапшење и стрељање немају везе са утакмицом.

Према једној од верзија, у пекари у којој су радили и фудбалери Старта, изведена је саботажа, када је у пециво намењено Немцима стављено смрвљено стакло. Тада су немачке окупационе власти ухапсиле првих 100 запослених са списка, а затим још 200, одвели их у логор, где су многи преминули или су стрељани.

Многе друге верзије које су се појавиле говориле су о томе да су фудбалери настрадали не зато што су хероји победе, већ као већина других ратних заробљеника тог доба. Све чешће се и данас доводи у сумњу дирекна веза победе украјинских фудбалера на утакмици са њиховим заробљавањем и касније стрељањем.

Док су догађаји на Смртоносном мечу (макар она званична верзија догађаја) инспирисали чак и филм „Бекством до победе" у којем између осталог глуме Силвестер Сталоне, Мајкл Кејн и Пеле, дотле је филм „Меч" руског режисера Андреја Маљукова из 2012. године године унео велике поделе у Украјину.

Филм је требало да има премијеру непосредно пред почетак Европског првенства 2012. године где је Украјина, заједно са Пољском, била домаћин. Ипак, филм је забрањен јер је украјинска  авност била огорчена због радње у којој су руски комунисти приказани као борци против окупатора, док су Украјинци били колаборационисти.

Такође, постојала је бојазан да би филм распирио страсти међу навијачима и унео бес према великом броју немачких навијача који су масовно требали да дођу у ту земљу. Премијера филма одложена је на неколико месеци.

Прошле године Џерард Батлер је наводно пристао да глуми у новом филму посвећеном фудбалској победи украјинског тима над нацистима.

Књига поменутог шкотског новинара Ендија Догана из 2001. године инспирисала је многе касније текстове посвећене овом догађају. Доган је користио званичну верзију још из Совејтског Савеза и није довео у питање истинотост приче која је деценијама раније важила као једина истина.

О самим догађајима пре, за време и после "смртоносног меча" и дан данас се воде полемике. Ипак, једно је сигурно, група сјајних фудбалера и великих људи, у окупираној земљи, урадила је храбру ствар и макар на фудбалском терену поразила је непријатеља.