Кад је Тото запалио Италију

Магичне ноћи Тота Скилаћија, ово је био наслов једног новинарског текста у којем је описан наступ италијанског нападача на Светском првенству 1990. године. Салваторе Тото Скилаћи је фудбалер који је за мање од годину дана прошао пут од анонимног нападача друголигашке екипе до најбољег стрелца Мундијала, и који је подједнако брзо пао у заборав.

„Чудо за један дан" како су новинари описали овог ватреног Сицилијанца, за кратко време успео је да запали Италију водивши репрезентацију на путу ка титулу светског првака. Можда би данас и остао упамћен као национални херој да се „Азурима" у полуфиналу Мундијала 1990. године није испречила моћна Аргентина предвођена Марадоном.

Салваторе Скилаћи рођен је 1. децембра 1964. године у сиромашном делу Палерма, а од малих ногу носио је надимак Тото, по чему ће остати упамћен и касније на фудбалском терену. Каријеру је почео у локалном клубу Амат Палермо, пре него што је 1982. године потписао за Месину.

Месина је у то време била на прагу испадања у четврту лигу (Серија Ц2) и чинило се да ништа није могло да спаси клуб. Ипак, са Скилаћијем у тиму, Месина је за само три године дошла до Серије Б и постала стабилан друголигаш. Скилаћи је важио за нападача за кога није морала да игра цела екипа.

Он је савршено користио малобројне шансе, док се одлично купио „отпатке" у шеснаестерцу и те ничије лопте слао у противничку мрежу. Све те квалитете Скилаћи ће у пуном сјају показати неколико година касније.

Кључна сезона у каријери Скилаћија је 1988/89. када је тада 24-годишњи нападач постигао 23 гола.  Те сезоне је Месину водио Здењек Земан који је имао велику улогу у сјајном голгетерском учинку Скилаћија.

Игре у Месини привукле су пажњу и Јувентуса који у то време није постизао импресивне резултате. Дино Зоф, који је седео на клупи „Старе даме" довео је Скилаћија у своје редове и није се покајао. Већ у првој сезони (1989/90), Скилаћи је постигао 15 голова и био је један од најбољих стрелаца првенства, иза Ван Бастена, Роберта Бађа и Дијега Марадоне.

Такав учинак је био довољан да добије позив тадашњег селектора „Азура" Азеља Вићинија. И поред добре сезоне у Јувентусу Скилаћи је у национални тим дошао као тотални аутсајдер, више да попуни место на клупи него да добије прилику на терену. У сјајној конкуренцији у којој су се налазили Ђанлука Вијали, Роберто Манћини, Андреа Карнавале, Алдо Серена, незамењиви Роберто Бађо и други, чинило се да Скилаћи неће одиграти ни минут Мундијала.

Изгледа да је само селектор Вићини проценио да би један аутсајдер какав је Скилаћи, који је пре Мундијала уписао само један наступ за национални тим, могао да одигра важну улогу на највећем такмичењу.

Када је 9. јуна 1990. године почео Мундијал, где је на Олимпијском стадиону у Риму Италија на отварању играла против Аустрије, почела је бајка Тота Скилаћија.

„Азури" су се доста мучили против слабијег противника и никако нису могли да нађу пут до гола Аустрије. Скилаћи је у 76. минуту заменио Карнавалеа, а само два минута касније успео је да затресе мрежу противника. Скилаћи је искористио набавицање Вијалија и главом постигао гол који је, како се испоставило, био једини на мечу. Ерупција одушевљења продужена је након последњег судијског звиждука јер је Италија као домаћин забележила прву победу на Мундијалу.

Истим резултатом Италија је у другом голу групне фазе такмичења савладала репрезентацију САД, али Скилаћи, који је у 51. минуту опет заменио Карневалеа, није поновио сценарио из прошлог меча. Једини стрелац на утамици био је Ђанини у 11. минуту.

Ипак, добре игре у прве две утакмице где је улазио са клупе као „џокер" биле су довољне селектору Вићинију да га на мечу против Чехословачке уврсти у стартну поставу. На одлуку италијанског селектора утицао је и све већи притисај јавности да се Скилаћију пружи шанса од првог минута. Ова одлука италијанског селектроа поново се показала исправном. Скилаћи је поново главом затресао мрежу противника већ у 9. минуту.  Победу над Чехословачком од 2:0 касније је осигурао и Роберто Бађо.

Након групне фазе Скилаћи је у медијима већ проглашен за „хероја Италије". Момак који је и поред једне добре сезоне у Јувентусу био анониман, сада је постао центар пажње италианских медија. Сви су знали да је одрастао у сиромашном делу Палерма, сви су знали ко му је супруга, породица, Скилаћи је проживљавао сан сваког фудбалера. Навијачи на стадиону су одушевљено клицали „То-то", а надимак је постао заштитни знак репрезентације.

Одличне игре из групне фазе, у којој је постигао два гола, Скилаћи је наставио и у елиминационом делу Мундијала. Италија је меч осмине финала играла у против Уругваја. У тешком мечу поново се Италија мучила да сломи отпор противника. Када никоме другом то није пошло за ногом, успело је Скилаћију, који је у 65. минуту начео мрежу Уругваја. Пласман у четвртфинале другим голом на мечу оверио је Алдо Серена.

Ореол хероја Скилаћи је потврдио на утакмици четвртфинала против Републике Ирске. Његов гол у 38.минуту поново је био довољан „Азурима" да се пласирају у полуфинале. Ирци су осетили ујед „Сицилијанске кобре" у 38. минуту, када је Скилаћи искористио „отпадак" након лоше интервенције легендарног Пата Бонера, и мирно спровео лопту  умрежу. Гол је био вредан полуфинала.

На Апенинима је у тим тренуцима владала права „Тото-манија". Медији су га проглашавали новим Паоло Росијем или Ђузепе Меацом, нападачима који су претходно водили „Азуре" до титула светског шампиона.

Ипак, до новог финала требало је победити браниоца титуле, репрезентацију Аргентине. „Гаучосе" је предводио Марадона, а утакмица се играла на његовом терену, у Напуљу, где навијачи нису могли свим срцем да навијају за Италију, јер је љубимац тог града предводио супарничку репрезентацију.

Када је било најтеже, поново је на сцену ступио Тото. Он је поново искористио „отпадак" и голом у 17. минуту, довео је „Азуре" до вођства. Била је Италија једном ногом у финаалу, али у 67. минуту, након асистенције Марадоне, Каниђа поравњава резулзтат. До краја није било више голова, тако да су финалисту одлучивали пенали.

Аргентина, која је у четвртфиналу такође на пенале савладала Југославију, и овде је имала више концентрације и среће. Сви извођачи пенала код Аргентине погодили су циљ, укључујући Марадону, чији је шут у пенал-серији четвртфинала претходно одбранио голман Југославије Ивковић. Скилаћи није био у групи играча који изводе пенале, а шут са 11 метара за Италију промашили су Донадони и Серена.

Иако је то био крај италијанских снова о титули, то није био крај Скилаћијеве магије. У мечу за треће место Италија је победила Енглесу са 2:1. „Азури" су повели голом Бађа у 71. минуту, изједначио је Дејвид Плат десет минута касније. Скилаћи је постигао победоносни гол у 86. минуту са пенала. Селектор Вићини, који је направио грешку када није уврстио Скилаћија да шутира пенал против Аргентине, сада је омогућио најбољем стрелцу „Азура" да шестим голом заврши фудбалску бајку на Мундијалу.

Тако је Салваторе Тото Скилаћи, са шест голова, остао упамћен као најбољи стрелац Мундијала 1990. године, и име му је остало уклесано заједно са легендарним стрелцима Мундијала међу којима су Гаринча, Герд Милер, Марио Кемпес, Еузебио, Паоло Роси, Гери Линикер, и други.

Колико је лако било заволети овог скромног момка можда и најбоље говори његова изјава након Мундијала када су га питали да ли себе сматра великим играчем, он је одговорио: „Не сматрам да сам велики играч. Ја сам само имао срећу да будем у истом тиму са великим играчима".

Занимљиво је да је осим шест голова на Мундијалу Скиалаћи постигао још само један погодак за репрезентацију на 16 мечева на којима је носио дрес националног тима.

Након Мундијала Скилаћијева каријера креће странпутицом. Након неколико повреда Тото у Јувентусу почиње да пружа скромне партије, тако да га клуб продаје Интеру. Иако је променио средину Скилаћија нису напустиле повреде. За две сезоне у Интеру јунак Италије је више седео на клупи него што је био у игри, док је имао и мршав голгетерски учинак.

Слава је прошла, тако да су медији који су некада писали о његовом животу, дивној супрузи и рођењу сина сада пунили новинске ступце његовим разводом који је био тежак.

Након неуспеха Италије у квалификацијама за Европско првенство 1992. године селектор Вићини добија отказ, након чега су и врата репрезентације за Тота остала заувек затворена.

Фудбалску срећу Скилаћи је потражио у Јапану где је четири године наступао  за екипу Џубило. Тото је у Земљу излазећег сунца стигао 1994. године и био је први Италијан који је отворио врата многим другим страним фудбалерима који су касније наступали у јапанског Џеј лиги.

Ваља поменути да се након фудбала Скилаћи опробао и на филму. Бивши италијански центарфор имао је кратку улогу у италијанској телевизијској серији где је глумио мафијашког боса, али и овде је имао кратку славу имајући у виду да је његов лик погинуо већ у другој сцени.

Подједнако брзо како се појавио, Тото Скилаћи је пао у фудбалски заборав. О скромном момку са Сицилије и данас се ипак говори као о примеру човека који је уграбио својих пет минута славе. Тото се и данас цени као фудбалер који је најбоље одиграо оне најбитније утакмице.