Коларов, Миха и безброј огорчених критичара

Изгубили смо од Хрватске... Па шта сад? Морамо признати да су бољи тим, који је годинама на окупу, њихови фудбалери су у сјајној форми, и потпуно је реално да победе Србију, која је у процесу стварања. Решили смо да подмладимо тим, сада морамо и цену да платимо за то. То смо и учинили на Максимиру.

Могу да схватим жељу за победом, поготово над Хрватском, и то у сред Загреба. Али никако не могу коментаре за нашег селектора, за наше репрезентативце, поготово за Александра Коларова, када није испало онако како смо замислили.

Момак је направио грешку, и шта сад? Па, људи, ово је фудбал, и грешке су саставни део. Сва срећа, па још увек на терену не играју испрограмирани безгрешни роботи. У томе је чар игре, зар не? Да ли неко мисли да је он то желео? Да ли је неком у овом тренутку теже него њему? Наравно да није! Зашто сада сви морамо да сипамо со на рану, уместо да помогнемо да зацели?

Овај пут није испало како смо желели, али не испадне све увек у животу. Сви би волели да је Србија победила, али није, и морамо ићи даље!

Најлакше је сада тражити кривце, сечу глава, али, мени се чини, да тиме ништа не би постигли.

Морамо бити реални и схватити да Србија никада није била велесила у фудбалу. Истина, имали смо момената на којима би многи позавидели, али никада нисмо имали континуитет и, што је много битније, култ репрезентације.

Али превише смо и маштали, то морамо признати сами себи. Само се сетите, не баш тако давно, изјаве Илије Петковића, пред Светско првенство 2006. године, када "није обећавао да ћемо освојити трофеј, али није ни обећавао да нећемо". Сада ми се зацрвене образи када се присетим колико сам се понадао да ћемо у Немачкој разбити Аргентину... Морамо се спустити на земљу, и схватити шта то Михајловић жели да уради од репрезентације.

Није ме срамота да кажем да помало завидим Хрватима на односу који имају према националном тиму, без обзира да ли играју против Србије, Бразила или Сан Марина.

То је нешто што се гради годинама, и чини ми се да је основна идеја Синише Михајловића да се то коначно сагради и у Србији. То је полазна тачка. Без тога никада нећемо бити велика репрезентација.

Игру немамо, али и то ће доћи на своје место. Свакако, не одмах. Онај ко је очекивао да ће Синиша Михајловић магичним штапићем направити репрезентацију која ће одмах доћи до првог места у групи, лепршавом "тика-така" игром, дефинитивно мора на психијатрију!

Није нимало идеална игра "Орлова", али за то треба много времена. Требају основи. Нећемо, ваљда, градити тим за једнократну употребу, и пласирати се на Мундијал, а о томе како ћемо играти на њему, и након њега - видећемо кад дође време за то?!

Не! Доста је таквог размишљања у Србији. Михајловић поставља темеље националног тима, који тренутно нема игру, али ће је имати... Националног тима, који није направљен за једне квалификације, него за будућност... Националног тима, који ће бити понос земље!

И то морамо схватити. Најлакше је отерати људе, довести нове, и тако у недоглед. Дајмо човеку шансу да направи нешто што никада нисмо имали. Па чак и по цену пораза у Загребу од искуснијег тима. Па чак и по цену Бразила! 

П.С. Баш је данас Александар Коларов изјавио да га превише боли пораз у Загребу, и да га боли то што ће га људи за десет година памтити као "оног који је погрешио, и због кога је Србија изгубила".

Ја га сигурно по томе нећу памтити. Памтићу га као играча који је поносно носио дрес своје земље, који је високо подигнуте главе певао химну, и који је на сваком мечу остављао последњу кап зноја за грб ушивен на грудима.