Најглупље фудбалске тактике

Тактика репрезентације Енглеске, гледано очима просечног љубитеља фудбала, прилично је једноставна. Игра се састоји од два контакта лоптом. Први контакт чини бек, који испуца дугу лопту, други контакт чини нападач, који покушава да одмах, највероватније главом, савлада голмана. Позиција нападача зависи од ветра који диктира на који део противничког шеснаестерца ће пасти лопта. Иначе ова тактика осим Енглеске, важи и за остале острвске репрезентације.

Немачки план је такође једноставан, али за разлику од енглеског он даје резултате. У три речи овај план гласи, „радикално, ефикасно, незаустављиво“, и може се додати право кроз средину. Занимљиво је да је овај шаљиви приказ немачке игре на крају крајева и тачан. Немци тако играју деценијама.

Италијану су мајстори тактике, а репрезентација и клубови са „чизме“ увек су знали да играју на резултат. Сада је откривена и велика, добро чувана тајна њихове тактике. Цео план састоји се у томе да репрезентација или екипа има челичну одбрану, да се великим бројем пасова противник тотално збуни на средини, онда следи један пас ка нападачу, и... пенал. То је сва мудрост једне од најкомплекснијих фудбалских стратегија на планети.

Бразилски фудбал краси максимална креативност и изузетан квалитет појединаца. То у случају Бразила значи да постоји десет играча и голман који у сваком тренутку могу кренути у лудачки дриблинг, збуњујући и противника, а понекад и саиграче. У том случају тешко је похватати да ли је тренер заиста имао тактичку замисао, или играчи само спроводе неку своју фудбалску стратегију на терену. Није ни битно, важно је да делује.

Аустрлијанци можда и нису најбоље тактички потковани, а то што су победили Србију на Светском првенству није никакво мерило квалитета, јер је доказано да „орлове“ може победити свако ко пожели. О тактици „кенгура“, тачније недостатку исте, говори и ова скица у којој Аустралијанци често показују који је најбољи начин да сам себе победиш.

Бивши светски и европски прваци Французи некад су можда и донели револуцију у фудбалу, али изгледа да је то мање било питање тактике а више резултат изузетне концентрације квалитетних играча на једном месту. Оно што је са Зиданом, Бланом, Дешампом и Тирамом деловало једноставно, са Насријем, Бенземом и друговима делује као домаћи из математике за клинца који је једва научио да броји. Чини се да Французи испробавају на терену све могуће хипотезе, али на крају никако не успевају да постигну погодак (да поновимо, голови које су дали Србији нису мерило, и не ваде ситуацију).

Мексикчки стил игре је нешто између јужноамеричког, северноамеричког, европског, са примесама Средње Америке. Да не би објашњавали, најбоље се види на слици. Беле тачкице на скици представљају мексичке фудбалере, а она мала усамљена црвена тачка је судија. Ситуација је јасна, нервози мексички фудбалери највећи део времена проводе свађајући се са арбитрима.

Кинески план фудбала. Гледањем у ован нацрт тактике, цела ситуација би могла да се протумачи: „Увек, али увек останите кући и гледајте како други играју фудбал“.

Руски начин игре до сада још нико није успео да дефинише. Ову репрезентацију водиле су и легенде руског фудабала, и врхунски холандски тренери и игра те репрезентације увек је ишла „корак напред, назад два“. Ни данас није најјасније шта значи руски стил игре, осим што је непобитна чињеница да нашој репрезентацији никако не одговара (додуше као ниједан други од горе наведених стилова, доказали смо да знамо да изгубимо апсолутно од свакога).

И на крају долазимо до Србије. До сада је тактика српске фудбалске репрезентације била чувана као најстрожа тајна, иако за тим није било потребе. Једино је Синиша Михајловић, случајно или намерно, у свлачионици на мечу против Шкотске, оставио стратегију за тај меч, која је осванула у медијима. Селектор и играчи се нису потресли због тога, а на крају видимо да нису ни имали због чега. Малокрвна утакмица, без превеликих шанси, и на крају разочарење, савршено се уклапа у оно што је фудбалска репрезентација Србије приказивала већ годинама.