Србија се и даље нада, али jе разлога све мање

Остала је само једна реч у говору и страница у причи. Изгубила се муња у грмљавини, дим у ветру и пена у таласу. Остао је само један од врхова у планини. Изгубио се крик у буци и поклич у бесу. 

А онда се појавио Лука Јовић. Погодио је главом након прекида (а како другачије), постигао први гол за Србију на Евру и дао шлагворт за изјаве о пружању максимума и походу на победу против Данске у последњем колу.

Након добре партије и лошег резултата против Енглеске, говорило се о недостатку среће. После лошег издања и спаса у надокнади, вероватно ће бити речи о менталитету и неодустајању.

Један корак унапред, два уназад и обећања о светлијој будућности. Једина константа откако је Пикси постао селектор, без назнаке о играчком континуитету.

На претходном првенству је одбрана била проблем. Овога пута је Србија тек након више од 180 минута игре постигла први гол.

Све три опције је Пикси изменио на позицији левог бека и свака је играла лошије од претходне.

Митровић је имао пет одличних шанси и на себи несвојствен начин, све их је промашио.

Екипа у којој се ни на шта не може рачунати и у којој ништа није поуздано.

Фалио је бољи притисак нападача и боље кретање бекова. Фалио је завршни пас и концентрација у завршници. На крају је фалио још само један гол, како би друга фаза изгледала достижније.

Остаје нови трећи меч групне фазе у ком Србија победом може да се пласира даље. Искуства из Русије и Катара не остављају много разлога за оптимизам, ког ће свакако бити, јер мора да га буде.

У реалности, Србији је потребно чудо. Чудо каквог није било од Лисабона и на које се превише ослањамо.