Проклетство траје, али је Немачка ипак у полуфиналу!

Експозиција је била јасна. Иако је ово био сусрет две најуспешније селекције Европе, које међу собом деле осам титула првака света и четири титуле првака Европе, њихове полазне основе су јако различите.

Био је ово дуел најталентованијег тима на шампионату против најинтелигентнијег и – а ово је можда још важније – најинтензивнијег. Када погледамо стриктно изверзираност са лоптом и умеће, Немачка има све. На другој страни, Италија има тренера који им обезбеђује све што им је потребно да надоместе све оно што им играчки можда мањка (сам Конте је недавно рекао да ово није најружичастији период у Италији у смислу производње талента).

Уочи овог меча Јоги Лев, селектор Немачке, затворио је тренинг свог тима, желећи да сакрије тактички приступ који ће применити. То није био блеф. Као и раније ове године, када су савладали Италију са 4:1 у пријатељској утакмици, Немачка је играла са три централна бека (до сада су на шампионату били постављени у конвенционалној 4-2-3-1 формацији). Поред Боатенга и Хумелса, који је у првој фази поседа имао исту улогу коју је имао у асиметричној позиционој структури код Томаса Тухела у Борусији (коју Немци зову Halbraum Libero, односно либеро у полупростору), стајао је Ховедес. Интересантно, а испоставиће се и пророчански, али „Маншафт" никада није изгубио такмичарски меч када је на терену био фудбалер Шалкеа (17 победа, два ремија).

Италија је напросто одувала са терена Шпанију својим високим (високим и ниским нападачким) пресингом. Врло оријентисани на човека, посебно на Бускетса, Италијани нису дали Шпанији да има чисту прогресију лопте у првој фази поседа. Међутим, у дуелу са Немачком тај приступ нису покушали. Напросто, јако је тешко притискати високо тим који игра са три централна бека, јер Италија у првој линији пресинга има да играча (два нападача). Ако би се, као против Шпаније, тој линији придружио Ђакерини (који наставља да игра фудбал као да има три плућна крила), структури за циркулацију лопте би се придружио Нојер, који има бољу технику од 60 одсто италијанског тима (а вероватно и од 30 одсто свог тима).

Због тога је Италија одмах прелазила у средњи блок (у Србији кажу и средња зона), у коме је Едер, нападач Интера, некада играч Сампдорије, улазио у средину терена, правећи нумеричку једнакост са везним редом Немачке, која је наравно играла у 3-4-2-1 систему, са Озилом и Милером иза Гомеза.

Италија није покушавала да компромитује прву фазу (конструкцију напада) Немачке, али њихов ривал није био подједнако учтив. Немачка је била та која је играла са врло високим блоком, са уобичајеним оријентацијама на човека. Разлог што је високи пресинг устројен тако да има много ове врсте дефанзивне кретње јесте тај што је немогуће одржавати вертикалну компактност када притискате испред гола ривала, пошто последња линија мора да стоји око половине игралишта.

Међутим, и у средњем блоку Немачке (до ниског никада нису ни стигли, јер су лопту увек освајали раније) један фудбалер у везном реду је имао обавезу да игра одбрану „човек-човека". Био је то Швајнштајгер, који је заменио повређеног Кедиру и тако постао фудбалер који је, заједно са Клосеом, одиграо највише мечева за један национални тим на Светским или Европским првенствима (37).

Као омаж важности коју има у овом тиму Италије, а посебно након необичне улоге коју је имао у мечу са Шпанијом (када је, на тренутке се чинило истовремено, играо левог нападача и левог фудбалера у троуглу на средини терена), Швајнштајгер је пратио Ђакеринија.

Једном је омануо, а баш тада је Бонућијев пас (звучи познато?) пронашао Ђакеринија иза последње линије Немачке. Само нешто неспретнији први додир фудбалера Сандерленда спречио је пробитачнији напад Италије.

Што се тиче Немачке и њеног учинка у нападачкој трећини терена (у којој су само у првом полувремену имали три пута више додира од Италије), Милер, чувени Raumdeuter (Онај који тумачи простор), имао је две сјајне прилике, по једну у сваком периоду. Није био успешан, као што ретко када и јесте на Европским првенствима (за разлику од Светских првенстава, где има надреалан учинак). До вечерас, Милер је на континенталним турнирима играо девет мечева, а забележио је само једну асистенцију.

Тони Крос је фудбалер који је на овом шампионату комплетирао далеко највише додавања, а до меча у Бордоу их је имао чак 150 више од било ког саиграча (Боатенг на другом месту). Стога је и било логично (а када је нешто логично, код добрих тренера какав је Конте то постаје неумитно) да се он удаљи од лопте. Стога је Едер био врло оријентисан на њега, било кроз конвенционалнију маркацију са стране гола, било кроз маркацију са стране лопте (такозвано покривање сенком).

Проблем код овог приступа, наравно, јесте тај што Немачка нема само један креативни вентил на терену, већ осам или девет (Нојер је један од њих). Кросе није био превише на лопти, али је она и поред тога наставила да се креће врло пријатно и комотно у немачком поседу.

Међутим, гол шампионима света није донео један од таквих напада, већ један од ретких директних, вертикалних напада који су креирали. Како обично и бива када играју ова два тима, гол је постигнут у другом полувремену (83 одсто свих голова на њиховим мечевима постигнуто је после паузе), а стрелац је био Месут Озил. Фудбалер Арсенала је постао осми различити фудбалер који је постигао гол на узастопним шампионатима Европе за Немачку, што даје савршени приказ са каквом дубином квалитета располаже овај национални тим.

Италија је тада морала да нападне са више одлучности. До примљеног гола, нападачки стратешки приступ екипе Антонија Контеа базирао се на томе да шест фудбалера (сви осим централних бекова и Марка Парола) изађу што више како би повукли задњу линију Немачке што је могуће ниже. Онда би уследио дуг пас, око дестинације лопте би се формирала структура погодна за освајање друге лопте и напад би могао да се настави након освојених 40 или 50 метара, па још унутар дефанзивне формације ривала, где се иначе јако тешко долази.

Сада им је требало нешто стабилније, одрживије. Италијани то могу, што су и показали, посебно у мечу са Шпанијом. Није превише прошло времена када их је сама њихова мастодонтска жеља за изједначењем довела до тог циља. Дижући руке у скоку са противничким играчем (како играче уче да раде од претпетлића, како би спречили нелегални контакт са ривалом и евентуални фаул), Боатенг удара лопту том истом руком и „Азури" добијају једанаестерац. Леонардо Бонући изводи први пенал у животу и враћа свој тим у меч, а самим тим и на шампионат. Немачка, из своје перспективе, овај ће једанаестерац упамтити и по томе што је постала репрезентација, уз Француску, са највише пенала досуђених против ње (10) на шампионатима континента. Гол је постигнут у 78. минуту, што значи да је Нојер издржао 492 минута без примљеног гола на Европском првенству. Недостајало му је два минута (још једном, два минута) да престигне Дина Зофа.

У финишу првог полувремена, као и у продужецима, Италија је прешла на стандарднији 5-4-1 блок, у коме се Едер спуштао са десне стране свог везног реда. Италијани су стајали ниже, готово се одмах одлучујући за ниску зону, због чега је Немачка имала проблема да са лоптом уђе у пределе терена одакле би могла да из треће фазе поседа (пробијање линија и стварање прилика) уђе у четврту (завршница). Излазак Марија Гомеза, који је постигао гол на свакој од последње четири утакмице за Немачку у којима је био стартер, због повреде, није помогао у овим периодима меча.

Јулијан Дракслер је ушао уместо њега, па се Томас Милер померио напред. Он је фудбалер са енормним бројем квалитета, али неко значајније физичко присуство у дефанзивној линији противника свакако није један од тих, а управо то је неопходно у оваквим ситуацијама.

Продужеци као продужеци. Фестивал летаргичности и опрезности. Последњи меч на Европском првенству у којем је Немачка играла у продужецима био је онај у финалу шампионата 1996. године. Наравно, правило златног гола, којим је Оливер Бироф тада донео титулу свом тиму, више не постоји, али и да постоји овај меч би отишао у серију једанаестераца. Зашто да не, мора да су мислили Немци, с обзиром да, осим што имају импресивног голмана (то истина има и Италија), располажу и апликацијом коју су развили пре турнира, а која им служи да им тачно каже како пенал изводи сваки фудбалер на овом турниру.

Једини пут када су Италијани, у својих осам серија једанаестераца на великим такмичењима, шутирали савршено (без промашаја), постали су шампиони света. Било је то 2006. године. Овога пута ни близу нису морали да буду толико успешни, јер су Немци промашивали, дословце, више него икада у својој историји. Међутим, играчи Антонија Контеа, почевши од Симонеа Зазе који је само због овога и ушао у игру, а онда лопти пришао како се обично хода по врелом песку, па све до Дармијана, промашили су четири шута и тиме су окончали своје учешће на овом турниру.

Немачка ће у полуфиналу играти са бољим из дуела Француска – Исланд.