Реприза Кијева у Сен Денију, Енглези гости у исландској саги

Горскослатка - или, заправо, слаткогорка, с обзиром на редослед победа и пораза - групна фаза је иза Шпаније. Екипа Висентеа Дел Боскеа је играла сјајно у прва два меча, посебно у победи над Турском, али су онда поражени од Хрватске на начин који показује да све оне мањкавости овог импресивног тима, које су их коштале раног и помало срамотног испадања у Бразилу пре две године, још увек нису отклоњене.

Далеко од тога, јасно, да је Италија савршена или у савршеном стању. То је тим који, иако први у својој групи, има врло јасан дефицит квалитета на одређеним местима (вероватно свугде осим у централном делу одбране). Међутим, комбинацијом квалитетног рада на клупи Антонија Контеа (италијански 3-3-4 у поседу је најингениознија нападачка структура на првенству) и оне црте италијанског карактера у којима њихове селекције најбоље играју онда када се у њих највише сумња, донела им је победу против Белгије, а затим и Шведске.

Вероватно се нису надали да ће дуел са Шпанијом бити награда за њихов труд.
Као и увек, Шпанија ће зависити од ритма који буде наметнуо Андрес Инијеста, али и интеракције коју буде остварио са Фабрегасом (карактеристично одсутан у моментима), увек квалитетним Бускетсом и Давидом Силвом, који са десног крила често улази у централне вертикалне колоне терена. Италија ће морати посебно пажње да обрати на квалитетно брањење такозване Зоне 14 (простор испред казненог простора). Када је Отмар Хицфелд са Швајцарском савладао Шпанију на Мундијалу 2010. године, рекао је да је то успео управо тако што је затворио овај део терена.

На другој страни, Шпанија мора много боље да игра иза лопте, како би њене мањкавости у дефанзивној транзицији (када не крену у контрапресинг) биле прикривене.

Меч се игра на стадиону Француска у Сен Денију.

Меч који се игра на предивном стадиону у предивној Ници, у коме се састају Енглеска и Исланд, можда нема толику играчку привлачност као претходни дуел, али ће бити барем подједнако спектакуларно.

Енглеска, иако је само једном тријумфовала на овом шампионату, игра јако квалитетно. Млад тим, са играчима који носе јако добре навике из својих клубова (пре свега Тотенхема и Ливерпула, од тренера Маурисија Покетина и Јиргена Клопа), након дуго времена даје поткрепљену наду навијачима Енглеске да успех није предалеко.

Рој Хоџсон је одмарао играче у мечу са Словачком - који је завршен резултатом 0:0, али је вероватно требало да буде 4:1 за Енглеску - што ће свакако помоћи овом тиму да се на време наметне против Исланда. То је увек важно када сте фаворит, јер утакмица почиње резултатом који вам не одговара и како време одмиче ваше стрпљење и мирноћа се стањују.

Исланд, тај национални тим који представља крајњи производ тренерске фудбалске револуције у овој малој земљи (некада УЕФА није признавала тренерске дипломе са Исланда - сада Исланд има више УЕФА тренера по глави становника од било кога на континенту), је далеко најпријатнији призор овог првенства.

Они су у нокаут фазу ушли са истим бројем бодова као и Енглеске, дакле и без пораза. Већ су премашили сва очекивања пласманом у Француску, а тек када су стигли до најбољих 16 тимова Европе... Одсуство било каквог притиска, па и сјајна подршка са трибина (десетина нације, око 30.000 људи, очекује се на трибинама), могу да погурају екипу Ларса Лагербека и Хеимира Халгримсона у правцу неких нових бајковитих успеха.