Па, да почнемо...

Да разјаснимо неке ствари одмах. Времена када су интернационална такмичења била самити на којима су тренери и фудбалери показивали нове идеје, системе и играчке принципе, давно су прошла. Такмичења националних тимова беху конференције на којима су различите фудбалске културе долазиле у контакт једна са другом. Многи су познати по томе што је баш на њима презентован до тада невиђен (а након тога потпуно прихваћен) модел играња. 

Бразил је освојио Мундијал 1958. године у Шведској игравши у 4-2-4 систему. Четири године касније, у Чилеу, први је демонстрирао и првобитни, а и асиметрични, 4-3-3 (који има јако мало везе са модерном 4-3-3 формацијом, али о томе мало касније). Енглеска је постала првак света у 4-4-2 (4-1-3-2) формацији, а Аргентина са 3-5-2 формацијом (можда је прецизније рећи 3-5-1-1, јер је код селектора Карлоса Биларда, принца онога што се у Аргентини зове anti-fútbol, Дијего Марадона као плејмејкер играо другог нападача). Тако је било некада. Више није.

Глобализовани свет, преко својих агената интернета и телевизије, намеће одређену врсту хомогености и конформизма. Не постоје тајне. Сви познају свакога и сви се равнају према свима. Сви углавном раде исто на терену, а побеђује онај ко то ради боље.

Првенство Европе у Француској неће донети спектакуларне тактичке иновације или неочекивана решења. За почетак, данас је клупски фудбал много прогресивнији и софистициранији од репрезентативног фудбала. Тако је, рецимо, Барселона са Пепом Гвардиолом играла оно што се зове Juego de Posición, који се сматра наредним еволутивним кораком тоталног фудбала, адаптираног оводобним захтевима. У исто време, селекција Шпаније - та свеосвајајућа Furia Roja - играла је разводњену (и умногоме инфериорнију) верзију овог концепта играња коју су, често омаложавајући, новинари и противници у Шпанији називали тики-таком (tiqui-taca).

Комбинацијом грешке, небриге и незнања, део оних који намећу фудбалски дискурс ова два појма мешају (често за један уопште и не знају), али они су врло различити. Та њихова различитост показује и разлику клупског и репрезентативног фудбала.

Фудбал националних тимова је привлачан због колективног поноса и индивидуалних прича, али ипак мање због своје ингениозности.

Селектори немају довољно времена са својим играчима које би им дозволило да усложе своје идеје. Такође, не можете да просто купите играча чији вам сет атрибута фали. Често морате да се довијате. Немачка и њен реновирани систем рада са младима дају готово сумануте количине креативних и техничко-моторички изверзираних фудбалера, али сви су они веома офанзивно оријентисани везисти. Бек Немачке јесте Јонас Хектор, играч Келна, који је као двадесетогодишњак играо у петој лиги - замислите, офанзивног везног фудбалера. Осим бекова, Немци не успевају да направе ни нападача јако дуго, па је тако једини такав у саставу „Ди Маншафта" Марио Гомез. Да је могао, Јоги Лев, селектор Немачке, вероватно би позвао и Мирослава Клосеа. Шта мари што има 38 година...

Дакле, све ово, уз увек искежени страх од лошег резултата, тера у конзерватизам. Посебно када знате да у овом новом систему такмичењу (о чијој ваљаности може да се дебатује), са 24 тима на завршном турниру, три екипе пролазе групу. Теоретски је могуће да не постигнете ниједан гол а да прођете даље.

На пресинг готово да може и да се заборави. Пресинг је колективна акција, комбинација необројано врло компликованих дефанзивних кретњи, која се пажљиво позиционо припрема (кроз употребу замки и раније установљених зона изолације), са устаљеним пресинг окидачима и механизмима. Без кохезије је немогућ. Неколико је репрезентација које могу донекле да трансферишу клупске навике и тенденције својих играча, просто јер их има много. Ту су Шпанија и Немачка, због Барселоне и Бајерна, односно Енглеска, у којој је подоста фудбалера Тотенхема и Ливерпула. Антонио Конте је доста радио на пресингу у Јувентусу, али никада није сасвим успео то да реплицира са Италијом (што му се не сме узимати за зло, јер ни један Валериј Лобановски то није успео са Совјетским Савезом).

Такође, нападачки пресинг (високи пресинг) изискује моћна плућа. Када притискате ривала у његовој првој трећини терена, морате да будете врло оријентисани на човека, да га пратите и имитирате његово кретање (било кроз ригидну, флексибилну или одбрану човек-човека оријентисану на зону коју покривате), јер је немогуће одржати вертикалну компактност. Задња линија мора да стоји око половине терена. Ко ће да трчи толико, након дугих сезона...

Тактика је комбинација два фактора - стила и формације, односно облика. Формације на овом шампионату ће такође да буду врло кротке и сведене. Осим тек неколико тимова, сви ће играти 4-2-3-1 и 4-3-3. Оба система су варијетети 4-5-1 породице формација, коју је на највећој сцени можда први са успехом искористио бразилски Фламенго са Зиком и тренером Паулом Сесаром Карпеђанијем, почетком осамдесетих година.

Баш тако ће играти и два тима која својим дуелом отварају Европско првенство, Француска и Румунија.

Француска није играла ниједну такмичарску утакмицу откако је изгубила четвртфинале Светског првенства 2014. године од Немачке. Међутим, сама силина талента којим располаже селектор Дидије Дешам намеће Les Bleus као једне од, ако не и прве фаворите. Ту је и чињеница о потврђеној успешности „триколора" када организују велика такмичења (подсетити се Мундијала 1998. године и Европског првенства 1984. године).

Француска игра у 4-3-3 формацији, након неуспелих експеримената са 4-2-3-1 и 4-1-2-1-2 (ромбом). Одсуство Карима Бензема, најбољег стреч нападача (нападача који развлача дефанзивну линију ривала и отвара простор за саиграче) на свету, натерало је француског селектора да уради оно што су се многи надали да ће свакако, пре или касније, и урадити. Дао је шансу младости. Не треба да зачуди ако Француска буде играла са навалом у саставу Антони Марсијал, Антоан Гризман и Кингсли Коман, макар делове мечева. Оливије Жиру и Андре-Пјер Жињак су свакако више него респектабилна решења у нападу такође.

На средини, као истуренији делови троугла, функционисаће Пол Погба и Блез Матуиди. La Pioche (Пијук), како у Француској зову Погбу, пројектован је да буде једна од звезда овог шампионата. Матуиди, shuttler (везиста који се понавља, са много вертикалних кретања и рада у оба смера) Пари Сен Жермена, у свом клубу игра у врло сличном систему. Његова тактичка интелигенција, енергија и селекција решења биће подједнако есенцијални за Француску, не само на мечу са Румунима. Треба се подсетити, међутим, да Матуиди долази на турнир након нешто слабије сезоне у Паризу, што је у својој бити двосекли мач. Могуће је да Матуиди само настави са неубедљивим партијама, али и да му оне послуже као гориво да на континенталном шампионату покаже оно што има у себи. Нешто као ментални нитрометан. Остаје да се види...

Биће занимљиво видети ко ће играти директно испред последње линије. Многи се надају да би то могао да буде Н'Голо Канте, момак који је експлодирао у Лестеру ове сезоне (један тренер у стручном штабу новог првака Енглеске је рекао да Лестер, иако постројен у равном 4-4-2 систему, увек игра са три централна везна фудбалера - Денијем Дринквотером у средини и Кантеом са његове леве и десне стране).

Француска има проблема са дефанзивном линијом, не постоји други начин да се то каже нити еуфемизам којим се то може ублажити. Партнер централном беку Арсенала Лорану Кошчелном биће највероватније Елијаким Мангала. Јасно, није најидеалније. Додајте томе Патриса Евру и Бакарија Сању на боковима - први има 35 година, други 33 - и јасно вам је да постоји одређени недостатак баланса у француском тиму. Дидије Дешам, који је као репрезентативац Француске из прве руке видео значај дефанзивне стабилности (Француска је освојила СП играјући „јелку", 4-3-2-1 формацију, у којој је седам релативно дефанзивно усмерених играча правило платформу за слободу Зинедина Зидана), сигурно је дао све од себе како би мањкавости у овом делу игре смањио или макар сакрио.

Без лопте, Француска игра врло компактни 4-1-4-1. Њена одбрана је зонска, оријентисана на човека, али такође и са изграђеним позиционим оријентацијама, посебно у везном реду. Крила играју ситуациону одбрану човек-човека на бековима ривала, што је наравно врло чест начин спречавања стварања вишка, односно нумеричке супериорности ривала. Као што смо већ нагласили, нападачки пресинг готово да никада неће користити. Биће тренутака када ће и високи средњи пресинг избегавати јер ће га сматрати превише хазардерским у одређеној фази утакмице.

Кошчелни, Мангала, као и млади Умтити (наводно потенцијално појачање Барселоне) су штопери поприлично меки са лоптом, али је прва фаза поседа Француске и поред тога врло неубедљива. Уколико Француска не прибегне „ла салиди лаволпијани" - када се везиста спушта између централних бекова - или некој другој платформи за прогресију лопте из прве линије, уме да буде врло предвидива. Троугао Француске на средини терена је врло ригидан, због чега понекад мањкају везе међу фудбалерима и настаје проблем са вертикалним напредовањем лопте.

Међутим, та близина фудбалера у маневру је велика предност када лопта коначно ту стигне, јер се отварају могућности за брзе комбинације (троугао и, још боље, ромб су основи сваке квалитетне нападачке позиционе структуре), а ствара се и могућност одржавања квалитетне структуре за контрапресинг, ако се лопта изгуби.

Француска је врло централно оријентисана у поседу, пошто крила обично играју у полупросторима, уместо стриктно на ободима терена. Обезбеђивање нападачке ширине тако је често задатак бекова, који се труде да увек одржавају отворену линију додавања са везистима. У другој и трећој фази поседа Француска постаје много флуиднија, а многострукост кретања првих пет играча стално тера ривала да се прилагођава. Ово, заједно са квалитетном структуром за подршку лопти, стално тестира компактност противника и деформише му дефанзивни облик. Ово, опет, омогућава Француској да пронађе простор између линија, у чему је овај тим посебно добар.

Румунија је састав који није изгубио у квалификацијама, а то је такође и тим који је примио само два гола у десет мечева. Јасно је онда, сасвим је јасно, где је снага екипе селектора Ангела Јорданескуа, који се 2014. године вратио из пензије да преузме национални тим (чији надимак је, такође, „триколори"). Вреди нагласити, међутим, и да је Румунија имала релативно лак посао у квалификацијама, пошто је играла са Мађарском, Северном Ирском, Финском, Грчком мимо сваке идеје и ван ма какве форме и Фарским Острвима.

Румунија игра врло реактивни 4-2-3-1 систем, толико посвећен тој реактивности да понекад делује као да би најрадије потпуно избегли фазу офанзивне организације, односно као да би једино и искључиво нападали у офанзивној транзицији (контранапади).

Овај тим без лопте игра у конвенционалном хибриду 4-4-1-1 и 4-4-2, увек у средњем блоку (у Србији се још каже и средња зона). Последично томе, Румунија такође користи искључиво средњи пресинг, не ометајући конструкцију напада и изношење лопте ривала, пуштајући га да лако пређе из прве у другу фазу, понекад и трећу. Играчи у првој линији пресинга, дакле нападач и везиста иза њега, не притискају централне бекове ривала, већ се труде да својим телом спрече улазак лопте у централна подручја (коришћење такозваних дефанзивних сенки). Идеално по Румунију, то онда тера противника да са лоптом иде на крила, стратешки најмање вредне регионе терена.

Играчи Румуније су врло оријентисани на човека када се бране, што значи да није ретко да напуштају своје базичне позиције како би пратили свог играча. Ово уме да компромитује њихову просторну, али и хоризонталну и вертикалну компактност, а онемогућава их и у адекватном покривању најважнијих делова терена, пошто је противнику лакше да манипулише њиховим положајем. Ово је тај меки стомак у румунском оклопу.

Ћипријан Татарушану, голман Фиорентине, са скоро два метра је и највиши фудбалер на шампионату. Понекад делује, међутим, да би могао то више да користи, односно да буде више антиципативнији у својим одлукама и реакцијама. Уместо да активније пресеца опасне лопте ривала, у свом казненом простору али и ван њега, понекад му се деси да безразложно остаје у свом голу, како то голмани „линијаши" обично и раде.

Десни бек је проблематична позиција за Румуне. Пол Пап, фудбалер Стеауе (један од многих у овом саставу) био је стандаран у квалификационом процесу, али је играо јако лоше у свом клубу, где је чак и склоњен у једном тренутку, тако да није ни стигао у Француску. Кристијан Сапунару, некада фудбалер Порта, вероватно ће попунити ту позицију. Рацван Рат, играч Шахтјора (заправо је Шахтар) из Доњецка, није само леви бек већ је и капитен. Влад Кирикеш из Наполија и Драгош Григоре, који игра у Катару, су очекивана решења на позицијама централних бекова.

Дефанзивну линију штите Овидију Хобан и Михаи Пинтили, још један фудбалер Стеауе. Њих двојица су сјајни иза лопте, када, како то Карло Анчелоти каже, ваља „разбијати таласе", али нуде мало у смислу опсега додавања, стабилности поседа и пробијања линија ривала у трећој фази.

Јорданескуов тим зависи од брзих фудбалера у нападачкој трећини, јер су они задужени да изненаде ривала брзом променом ритма. То посебно долази до изражаја након врло споре иницијалне фазе напада, којој су Румуни склони.

Адријан Попа и Богдан Станку на боковима, односно Николае Станчију иза нападача, као и врло талентовани Александру Кипчију (Стеауа, Стеауа и само Стеауа...), једини су прави креативни вентил којим Румунија располаже, њен једини извор праве нападачке моћи.

Француска је тим који мора да победи у овом мечу. Не толико због самих бодова, колико због поруке коју би ти бодови послали. Та порука би гласила отприлике овако - спремни смо, притисак (огромни, мастодонтски притисак) нас није и неће нас омести, идемо до самог краја! Сумња коју би донели пораз, реми, па чак и играчки неубедљива победа је последња ствар која им је потребна.

На другој страни ће бити Румунија, чији играчи су претходних дана сате проводили са психологом, а који овај меч редом називају „највећим у својим животима". Интересовање у Румунији је такво да се очекује постављање рекорда у гледаности једног телевизијског програма. Притиска је толико на овом мечу, дакле, на обе стране, да би му требало дати дрес и уврстити га у протокол.

Али то је отварање Европског првенства у фудбалу. Тако и треба да буде...