Непредвидиви "Азури"

Много штошта се издешавало у италијанском фудбалу од 2006. године, када су на волшебан начин постали прваци света по четврти пут. Чак и пре тога, на Апенинском полуострву престао је да се игра најбољи фудбал, али то не значи да су узбуђења изостала. Бројне афере и устаљена корупција подривали су "калчо" који је поред кредибилитета код навијача, губио и на самом квалитету.

Ћезаре Прандели, међутим, донео је стабилност и мирноћу групи неоспорно квалитетних играча од тренутка када је 2010. године преузео кормило. Он је сео на ужарену столицу након једног од најблеђих покушаја одбране светског трона, када је Италија отишла из Јужне Африке а да се још ни кофери нису сасвим распаковали. „Азури" су завршили последњи у групи, иза Парагваја, Словачке и Новог Зеланда.

Али начин на који су се Италијани пласирали на ово Европски првенство, што је љубитељима фудбала у Србији итекако познато, је подоста импресиван. Италија није поражена, а уз то примила је само два поготка. Довољно да се подгреју амбиције никад задовољне италијанске спортске јавности. Пораз од Русије, на једином припремном сусрету уочи првенства, на коме су иначе примили више голова него у целокупним квалификацијама, није никога обесхрабрио.

Њихов скор од 26 поена у квалификацијама, из десет утакмица, је национални рекорд. Не рачунајући шест одиграних минута са нашом селекцијом у Ђенови, Италија није примила погодак 625 минута, између мечева са Естонијом у септембру 2010. године и гола на Маракани 13 месеци потом.

"Мој тим жели да уједини Италијане, не да их дели. Ми имамо идеје, осећања и смисао за алтруизам. Сви о нама суде на основу резултата, а мислим да смо већ урадили доста. Сада се фокусирамо на оно главно, на турнир у Пољској и Украјини. Верујем да ће тим наставити у ритму у ком је и кренуо", изјавио је Ћезаре Прандели, „Дон Кихот" италијанског фудбала.

Иначе, колико Италијанима никада није фалило успеха, или можда среће, када су у питању планетарни шампионати, толико су увек остајали без истог на Европским првенствима. Истина, Италија је била првак Старог континента давне 1968. године, под палицом тренера Ферућија Валкаређија и са Дином Зофом на голу. Старији навијачи сећају се да је у римском финалу Италија била боља од Југославије, али тек након поновљеног сусрета. У првом је било 1:1.

Јако близу понављања тог успеха били су и 2000. године, али им је трон из руку отргнуо Силван Вилтор изједначујућим поготком у последњим тренуцима великог финала. Давид Трезеге, златним голом у продужецима, само је докрајчио грогираног противника.

Полуфинала 1980. и 1988. године такође су нешто чиме се Италијани имају подичити. Пре четири године, под вођством Роберта Донадонија, Италија је испала у четвртфиналу, тек након једанаестераца, после 120 минута без голова са будућим прваком Шпанијом.

Да ли икога чуди и то што су Италијани рекордери када су у питању узастопни минути без примљеног поготка на Европском првенству?

Алесандро Дел Пјеро, кога на велику жалост не само Италијана, нећемо гледати у Пољској и Украјини, један је од пет играча који су играли на четири завршна турнира континенталног шампионата.

Од Италијана на такмичењима овог типа, па тако и сада, може да се очекује готово све. Да ово није претеривање, може да потврди свако ко је икада гледао „азуре" како се муче у групној фази неког такмичења, како головима из полуприлика долазе до минималних победа, и на крају, како са највишег постоља гледају репрезентације објективно боље од себе.

Oве године, и поред оптерећења проузрокована конфузном ситуацијом у домовини, Италија ће се представити са доста солидном екипом, која ако се ствари у и око репрезентације сложе на прави начин, може далеко.

Италија не Европском првенству наступа у Групи Ц, где ће јој противници бити Шпанија, Хрватска и Ирска. Утакмице са њима играће управо у овом редоследу, у Гдањску и Познањ.

Ћезаре Прандели определи осе за следеће играче:

Голмани: Ђанлуиђи Буфон, Морган Де Санктис, Салваторе Сиригу

Одбрана: Ђорђо Кјелини, Кристијан Мађо, Ангело Огбона, Федерико Баљзарети, Игњацио Абате, Леонардо Бонући, Андреа Барзаљи

Средина терена: Тијаго Мота, Емануеле Гаћерини, Клаудио Маркизио, Рикардо Монтоливо, Данијеле Де Роси, Андреа Пирло, Алесандро Диаманти, Антонио Ноћерино

Напад: Марио Балотели, Антонио Касано, Фабио Борини, Антонио Ди Натале, Себастијан Ђовинко