Најезда Викинга

Мислим да ће Украјинци добити нови празник. Шевченковдан! „Добро смо начели", коментаришу Иља и другари победу против Швеђана. Пијемо опроштајни капућино, у нашој канцеларији за монтажу, близу зоне Фан. Све што смо Драганче и ја начели овде сада се завршава.

Лавов је данас под новом опсадом. Данском! Стигли су плавушани. Чека их Португал. Нас чека два дана клацкања. Само да не касни много наш вагон. Из Москве. И само да је усисан!

Поделили смо свашта, колегијално до краја. Лавовски, признајем. Поделио је и Лавов нас. Ја одушевљена, сниматељ како-тако. Само кревет нисмо поделили. Али кушет кола хоћемо, и то за који сат.

Најбољи фудбал у мом животу, суботњи, у Лавов арени, није и најбоље што ми је дао Лавов. Делићи тих многобројних поклона тек ће да се сложе у мени као велика бомбона из фабрике чоколаде. Сигурна сам.

Ирина је обећала да долази у Београд. Тек треба да смислим како да је угостим. Ваљда ће се шеф отворити за неки одмор. Осим ако се ово не рачуна у тај одмор!

Посетили смо, додуше на брзака, и градску кућу. Уљана, зеленооки девојчурак, током разговора је неколико пута поновила да се овде осећа и као туристикиња и као домаћица. Тешко је то схватити, ако нисте били у Лавову.

Цео дан кукам како ме боле леђа од ранца са лаптопом. Ирина каже: "Пајдјом на масаж". Ма, каква масажа, чека ме воз. Пакујем се. Никад не знам да се спакујем за кући. Сувенири, нагуравам ствари. Магнети, разуме се. И неке мајице са стадиона. Пући ће ми кофер.

Пакујем и чоколадне сувенире. Вире црвене машнице из кесе. Ваљда се неће отопити до Будапеста. Ми сигурно хоћемо, тај део пута је најтежи.

Поглед ка соби. Све је спаковано, нема ничега испод кревета. Поздрављамо се са рецепцијом. Неко на украјинском, неко на руском, неко на енглеском. Киша опет лије, Карпатске невоље.

На брзака до Фан зоне, да се укључим фоно у Мазурку. За "гудбај Лавов". Данци и Португалци ноћас ће марширати овом варошицом. Иља вози, Драган и ја позади. Ћаскамо о резервацији, јер овде није као код нас. За тај воз из Москве довољно је позвати телефоном на станицу и узети резервацију, на сам дан пута. Ваљда смо ми једини лудаци који овде долазе пругом. Има нечег и у томе!

Сада већ постаје благо сетно. На разгласу жена громког гласа поздравља путнике ка Будимпешти. Јоој, ваљда неће мењати композицију до у недоглед.

Вратићу се ја у Лавов, сигурно, мислим се. Али без камере, лаптопа, без ранца, и на крају, без страха како ћу се провести.

Заједничка фотка пред улазак у воз! Смејемо се као лудаци. Загрљај, и жеље да путујемо удобно.

Сада већ постаје патетично. На памет ми пада једна руска песмица. Мислим да је у питању Марина Цветајева. Жао ми је што у преводу на српски није тако добро, као кад се римује.

„Одлазе брзи возови, а ми се нисмо ни срели. Нисмо се ни растали, ни разменили писма.
Јер се никад нисмо ни видели... Још се упознајемо..."

Још ћемо се Лавов и ја упознавати. Уљана је обећала да ће до Новог Сада. Лавов и он су пријатељски градови, објаснила ми је. Можда се сретенемо на "Егзиту".

А ми се сигурно срећемо у Београду, за отприлике два дана!
Ћиху, ћиху, ћи-ху-ху...!