Разлаз, сутра се ради!

Циклон са Карпата донео је кишу у Лавов. Много кише. Ако у овом граду има метеоролога, то је потпуно нерационално трошење новца. У ово доба године, бар. Јер, лето и јесен овде се смењују великом брзином и гледање у чаробну куглу временске прогнозе апсолутно нема смисла. Велика брзина је у питању. Скоро као јуришање Шевченка.

Али, пре него што објасним како Украјинци гледају своју репрезентацију из кафеа под земљом, морам да се вратим неколико сати назад. У такси, поново!

Овде се не вози брзо, али вози се распојасано. Таксисти су шампиони договарања, њихова задња! А што се тиче цена, оне ведре и облаче као и циклонска навирања, у град музеј. Већ други дан заредом вози ме исти таксиста. Има договор са хотелом, док траје ЕП. Фин човек, добро говори руски. То јест, хоће да говори на руском. Нема таксиметра, као ни у већини таксија у Лавову. Цена је пливајућа, зависи што од атмосфере по граду, од тога одакле сте и колико сте спремни да преговарате.

Ћаскамо небавезно о свему. Показује ми зграду КГБ-а док мигољимо кроз гужву. "Смутное времја", каже. Мутно време!

Ја журим на трг Ринок, трг прстенова. Чека ме Ирина. Данас је резервисана тура за фабрику чоколаде. Онда по граду још мало, па у телевизију Лавов. Да видимо шта и како раде колеге. 

Таксиста прича о кастама. Па, као да сам у Бангладешу. Каже, нема овде средине, само богати и бедни. У буквалном преводу са руског, то је до последњег слова тако звучало. 

Пролазимо поред билборда на коме пише: „Лавов – срце Европе, душа Украјине". Прва асоцијација на срце сада ми је лизалица у облику срца, из фабрике чоколаде. Није Лавов џабе назван „Малом Вијеном". Саша, радница у чоколадиници прича нам о историји овог здања. Смешка се и слатка је, као и њен посао. Питам:  „Је л' тешко?" Одговара: „Никако". Около ње лопте, лептирићи, тунели, потковице... све чоколaдно. Драганче и ја се осећамо помало као Ивица и Марица. Али неће нас скувати вештица него ово сунце што после језиве кише бива још јаче.

Онда у Историјском музеју назувамо папучице од плиша, како не би оштетили мермерни под. Заоставштину Пољске, и краља Јана. Вијугамо по дворцу. Проналазим грамофон из седамнаестог века. Марија, главни кустос прилази ми и моју руку ставља на ручицу грамофона. Почиње час музичког, из епохе сачуване у зидинама Музеја. Замало да после плеса седнем на зелену столицу. Експонат!

Негде око четири по подне, на брзину крећемо до телевизије Лавов. Чисто да посетимо колеге. Није дозвољено снимати. Ја, љубазно покушавам да објасним да шетња по згради не вреди ничему ако нема слике, али узалуд...

Узимамо изјаву од Валође, у просторијама интернет редакције. Личи на нашу! Само, они раде као драгстор – 24 сата. Што је и име ове телевизије!

Да се вратим на Шевченка!

Цела кафана викала је сложно, као један! На тренутак сам помислила да је Украјина првак Европе ове 2012. Уосталом, то је и сам Шевченко изјавио после меча, гледали смо разговор у студију после... (то му дође нека њихова Мазурка). „Нама је свака утакмица као финале", рекао је Андрјушка.

За један–један скочили су сви као ударени оним бичем из Српске улице. Потом и сели, после укадрираног Јануковича у ложи. Не љубе га овде много.

После утакмице било је као у Београду 1995, кад смо добили Литванце у Атини. Да, био је то добар баскет, а ја сам овде због фудбала. Али фудбал је чудан у Украјини. Осећај фудбала, у ствари. 

После победе против Ибре, у корак су Украјинци устали из кафића, и кренули даље. Питам Ирину где. Она одговара: „Па, кућама, сутра је радни дан." Ипак, није свака утакмица као финале.

А то да су добро и углас певали уз химну не треба посебно издвајати. Певала сам и ја, али не уз химну, него на руском.

Током целе утакмице друштво су нам правили један оперски певач из Италије, из Милана, и његова партнерка родом из Мађарске. Она има ресторан у Будимпешти, он сцену – по свету. Наступао је и на Малти са оперским певачима из Србије, али није могао да се сети имена. Али зато смо се ми сетили свега и свачега кад је запевао „Падмасковњије вјечера". За крај дружења у клубу пеко пута Студењака у Лавову.

Тако је протекао дан четврти. Живим брзо, навијам за Немце! А сутра обавезно морам да изгуглам Лоренца Ћићолија. Да видим шта је то он и са ким певао, на Малти!