Стадион „Жоао Авеланж“

Писао сам о скулптору Едгару Дувинеру, био у његовој кући/атељеу, добио слике четири звезде Ботафога чије фигуре стоје на улазу у стадион, али нисам био „на лицу места". Нисам видео Нилтона Сантоса, Гаринчу, Загала и Жаирзиња, величине у просеку два и по метра и копкало ме је да видим како то заиста изгледа. С обзиром да је стадион Ботафога у кварту Енжењо релативно близу Маракане, петнаестак минута возом, одлучих да први део дана проведем тамо, а оданде правац Маракана, на меч Француска–Еквадор. На поласку свраћам у „Кућу Француске", по Екип. Леп начин да се скрати време вожње „метроом на земљи" како се у Рију зове комбинација аутобуса и правог метроа. Ако некога занима, та комбинована карта кошта 3,5 реала, нешто јаче од евра, она само за аутобус 3 реала, односно 1 евро.

На „Ботафогу" седам у прави метро, на „Маракани" преседам у воз и после петнаестак минута стигох до станице која се зове Олимпика де Енжењо де Дентро. Већ са станице виде се обриси стадиона, као и кранови пошто је стадион у фази проширења за Олимпијаду кроз две године. Док чекам колеге из „Спорт нетворка" да са њиховом камером урадим видео-прилог за РТС, читам да се стадион званично зове „Жоао Авеланж", по предсееднику ФИФА од 1974. до 1998. Отворен је за Панамеричке игре 2007, капацитет му је тада био 46.930 места, али ће за Олимпијаду имати 60.000. Овде ће се одржати атлетска такмичења.

Питам двојицу полицајаца где су фигуре славних фудбалера. Показаше пут надесно, али или нису знали или су хтели да нас мало прошетају. Пођосмо на контра страну. Морали смо да обиђемо око целог стадиона да бисмо дошли до жељених статуа које су биле на три минута да смо пошли на леву страну. Стигосмо добро ознојени јер је било 26 степени, прави зимски дан у Рију! Вредело је, фигуре делују импресивно. Ботафого се на сјајан начин одужио својим великанима.

Још две непознанице

После обављеног снимања седамо у воз и правац Маракана. Чека нас најтежи део посла –пробијање кроз масу навијача ка стадиону. Поучени искуством са „јуришом" чиленаских навијача на прес-центар, организатори су увели два степена контроле на прилазима стадиону, нико без карте није могао да прође ни на 200 метара од стадиона. Тек сам се у прес-центру сетио да су од 13 сати по локалном времену игране две утакмице. Видим да је Меси дао два гола Нигерији, као и да се Босна и Херцеговина опростила од Мундијала првом победом. Меси је са четири гола на три меча стигао Нејмара. Сва је прилика да ће трка за најбољег стрелца бити између њих двојице. Но, о стрелцима на мундијалима нешто касније, у наставку текста.

Утакмица на Маракани без голова, али солидна. Било је темпа, шанси, статива, добрих одбрана голмана. Еквадору је била неопходна победа за пласман у други круг, Французи су хтели да заврше са три победе. На крају, ни једни ни други нису остварили жеље, али Французи иду у осмину финала, а Еквадор кући јер је Швајцарска са 3:0 прелила Хондурас. Још један диван амбијент на Маракани, са доминацијом жуте (Еквадор) и плаве (Француска) боје. Остају још четири утакмице и две непознанице. У осмини финала имамо шест тимова из Европе, пет из Јужне Америке, два из Северне, односно Централне Америке и један из Африке. Данас ћемо сазнати ко је прошао, САД, Гана или Португал, односно Алжир, Русија или Јужна Кореја.

Фонтен

Док сам на путу ка стадиона Ботафога листао Екип, наиђох на интервју са Жистом Фонтеном. За оне млађе вреди се мало вратити у историју. Пре неки дан је Мирослав Клосе стигао Роналда на листи најбољих стрелаца на шампионатима света, обојица су дали по 15 голова, али на четири шампионата. Додуше, Роналдо је 1994. само био на списку, али није играо ниједан минут. Трећи на листи је Жист Фонтен са 13 голова на, али на једном шампионату! Свих 13 дао је за Француску на шампионату света 1958. у Шведској. На отварању првенства против Парагваја (7:3) дао је три гола, затим два Југославији (2:3), један Шкотској (2:1), два Северној Ирској (4:0), један Бразилу у полуфиналу (2:5) и на крају четири Немачкој (6:3) у борби за треће место. На само шест утакмица 13 голова. Непоновљиво. Шандор Кочиш је 1954. за Мађарску дао 11 голова, Герд Милер 1974. 10 за Немачку, Еусебио 1966. девет за Португал, Адемир осам за Бразил 1950, али нико није дао 13 као Фонтен, данас 80-годишњак. Рођен је у Маракешу (Мароко) 18. августа 1933. У раној младости је играо кошарку и био кадетски првак Марока, али је због ниског раста (1,74) променио спорт и прешао на фудбал. Прво је играо за Ју-Ес Марокен из Казабланке (1950–1953), потом за Ницу (1953–1956) и на крају за Ремс (1956–1962). Био је шампион Француске 1956, 1958, 1960. и 1962, најбољи стрелац Лиге 1958. На 26 утакмица дао је 34 гола. У репрезентацији је дао 30 голова на 21 мечу.

После сјајне играчке каријере, Фонтен је имао много мање успешну каријеру, тренерску. Ушао је у историју француске репрезентације као селектор „за две утакмице". Водио је "триколоре" 1967. против Румуније (1:2) и СССР (2:4) после чега је смењен. Рекорд из Шведске 1958. остаће вероватно заувек јер је тешко поверовати да неко може дати 13 или више голова. После Милерових 10 голова 1974. нико се није приближио двоцифреном учинку, најближи је био Роналдо 2002. Са осам погодака. На последња два првенства голгетери су имали учинак од по 5 голова. Нејмар и Меси су на путу да то надмаше, али не верујем да могу стићи ни до 10, о 13 и да не говорим.

Фонтен за сва времена.