Предности и мане стазе у Барселони

Различитост стаза на којима се вози једна сезона несумњиво представља једну од компетитивних предности Формуле 1.

Не само зато што их има тако много, посејаних на пет континената, са различитим климатским условима и необичним стартним временима, већ зато што су карактеристике аутодрома збиља разнолике. И када је већ тако, немам ништа против уколико ће на некој стази тркање бити, па рецимо другачије него на осталим стазама, али бојим се да је у актуелном шампионату таквих, другачијих, стаза ипак превише.

Монако рецимо већ деценијама успева да одржи хајп иако би без божанствене сценографије већ одавно био протеран из календара као најглупља стаза на свету.

Ни Хунгароринг не би нарочито дуго опстао без стратешке позиције у срцу некадашње комунистичке Европе, док су Сочи и Абу Даби још гори и бесрамно капитализују то што Формули 1 доносе неке квалитете који немају ама баш никакве везе са оним што се дешава на самој стази.

Барселона у том друштву опстаје као географски, климатски и кулинарски фаворит, један од градова „одредишта" - места у која сви желе да отпутују - како то Либерти воли да представи у својим стратешким плановима за развој Формуле 1. И заиста, ко не би желео да проведе викенд у престоници Каталоније, са свим њеним плажама, брежуљцима, Гаудијевим бравурама и гастрономским изазовима, а да при томе може још и да погледа трку Формуле 1?

Уосталом, ако ствари посматрамо само из туристичког угла, у поређењу са овим медитеранским драгуљем, многе од најпожељнијих стаза за тркање се налазе на нестварно погрешним микро локацијама. У широј околини Силверстона, Спа или Ред Бул ринга не постоји ни већи град, а камоли егзотични хотели, узбудљиви музеји, плаже или нека друга разбибрига којом би могло да се попуни време између дешавања на стази, па ако којим случајем још и трка није нарочито узбудљива мало ко пожели да се врати да поново кисне у Арденима, да га продува ветар у сред лета у досадној равници на граници Нортхемптоншајра и Бакингемшајра или да викенд проведе међу кравама у Штајерској. Из тог угла гледано, јасно је зашто се Формула 1 упорно враћа у Барселону, упркос томе што ТВ гледаоци - насупрот онима који заиста и оду тамо - добијају производ на нивоу „шпанске серије".

Ове године постоји (не нарочито изгледна) шанса да ће ствари бити макар мало другачије, не због другачије профилисане кривине 10 - о којој сви причају као да ће направити не знам какву разлику - већ пре свега због тога што су предсезонски тестови обављени на другом месту па тимови не располажу баш са оноликим благом података о стази као што је то постало уобичајено сваке сезоне.

Добра ствар је што ни досадна стаза неће успети да поквари фантастичну борбу између Мерцедеса и Ред Була, или још тачније, између Хамилтона и Верстапена, јер уз дужно поштовање Ботасу и Перезу, главне улоге у том филму су биле подељене и пре него што су се точкови завртели у Бахреину.

Каталуња не нуди пуно места за претицање па ће и овде квалификације бити важне, мада ће још битније бити ко ће успешније савладати оних неколико секунди од гашења црвених светала до изласка из кривине број три, до кад обично судбина трке већ буде решена. Ипак, у све претходне три рунде шампионата видели смо да због поприлично изједначених перформанси аутомобила два водећа тима притисак резултира ситним - или у случају Имоле не баш тако ситним - грешкама које и те како имају утицај на коначни исход, па не треба искључити ту опцију ни у Шпанији.

Оно што ће бити још интересантније је да ли ће до сада релативно чиста борба између Луиса и Макса и даље остати таква, јер није баш уобичајено да се такмаци у шампионату који долазе из различитих тимова нарочито поштују на стази у директној борби за победу и још важније, шампионску титулу. Због тога је свака наредна трка прилика да видимо ко ће у тој психолошкој борби први попустити, што би могло да има пресудни утицај на динамику овог ривалства до краја сезоне.