Хондина "бомба" пред трку у Нирбургрингу

Наопака корона-сезона нас овог викенда враћа у Ајфел планине, седам година након што смо тамо последњи пут били и много пре него што смо се надали да ћемо поново имати прилику да гледамо Формулу 1 на (макар и новом) 'Рингу.

Међутим, у години у којој је мало шта онако како смо навикли да буде, на добри стари Нирбургринг уместо усред лета овог пута долазимо у хладним октобарским данима што већ само за себе додаје један мистични слој више локацији која је ионако бременита тркачком историјом.

Уз прогнозирану једноцифрену температуру ваздуха и ноторну волатилност временских услова тешко је прогнозирати у ком правцу би могла да оде трка што, без обзира на још један први ред за Мерцедес, данашње недељно поподне чини потенцијално јако занимљивим.

Ипак, ово неће бити текст о томе.

Јер бомба коју је Хонда прошле недеље детонирала и даље исувише заглушујуће одјекује да би могли да причамо о било чему другом.

Званично, Хонда се (по ко зна који пут) поново повлачи из Формуле 1 на крају следеће сезоне, услед потребе да се додатни ресурси компаније преусмере у развој одрживих зелених технологија основног ауто бизниса.

Прави разлози се ипак јасно виде тек када се овај „званични" стави у контекст актуелног тренутка Формуле 1.

То што смо у ери апсолутне доминације Мерцедеса свакако није помогло, и мада Хонда може да се похвали да је једини произвођач мотора који је у хибридној ери успео да тријумфује са два различита тима, титула је и ове године остала недостижна а сва је прилика да ће тако бити и у 2021.

Још важније, за разлику од Мерцедеса, Ферарија и Реноа, Јапанци једини немају фабрички тим, услед чега је компанија ускраћена за наградни фонд (новац добијају Ред Бул и АлфаТаури) и много битније, за место у различитим телима Формуле 1, чиме им је политички утицај драматично ограничен.

У таквој ситуацији, и уз малигне ефекте пандемије на глобално тржиште аутомобила, одлука да се напусти престижна категорија ауто спорта више и не делује тако необично. Како год било, чињеница је да не маримо превише за Хонду, јер њихова одлука је само повод за наредне редове о нечему много битнијем.

Мотор или шасија, шта је важније

Модерна Формула 1 има превише слабости и пуно је виртуелног папира на овом месту у последњих десет година потрошено да се све детаљно излистају и хладнокрвно сецирају.

Хонда нам је помогла да схватимо да је једна од њих ипак много битнија од свих осталих, просто зато што прети да угрози и саму егзистенцију најславнијег облика ауто спорта.

Енцо Ферари можда није био у праву када је тврдио како је аеродинамика неважна ако имаш супериоран мотор, али је чињеница да је погонска јединица оно што је одувек издвајало Формулу 1.

Данашњи хибридни погон својом софистицираношћу, ефикасношћу и бруталном снагом представља врхунац развоја мотора са унутрашњим сагоревањем.

У исто време, такав мотор је превише тежак, гломазан, ужасно компликован, скуп и поприлично нерелевантан што га упркос инжењерској изузетности која стоји иза њега, чини крајње неуспешним и ултимативно погубним по будућност Формуле 1.

Погубним, због тога што нас води право на ону страну историје на којој се данас налазе Бетамакс, Конкорд, Полароид, Нетскејп или Блекбери - редом револуционарни производи који су били исувише испред свог времена да би успели.

Односно, у случају Формуле 1, имамо погон који је толико савршен да у коначници спречава да се појави било који нови произвођач.

Тркање ћорсокаком

Што и не би био баш толики проблем (ИндиКар у понуди има само два произвођача док Формула 1 и без Хонде има 3) да нас тај исти, толико софистицирани и савршени погон не води право у ћорсокак.

Исувише је комплексан и скуп да би био релевантан за ауто индустрију а при томе супротан правцу у којем произвођачи аутомобила тренутно желе да иду. А тај жељени правац - потпуна електрификација - исходиште не може имати у Формули 1 већ у једној другој категорији у којој су већ и Мерцедес и Ситроен и Ауди и Нисан и Махиндра и Порше и Јагуар.

Да, мислим на Формулу Е. Зато није потребно бити пророк па видети да ће пре него касније и Мерцедес и Рено, чак и Ферари који се све отвореније распитује за шампионат издржљивости, дићи руке од овакве Формуле 1.

Због тога, када наредне године преузме кормило од Чејса Керија, Стефано Доменикали као први задатак себи мора да постави спасавање Формуле 1 из чељусти ауто-индустрије.

Мерцедес, Рено и Ферари данас толико доминирају спортом да је утицај самих екипа постао секундаран у односу на оно што желе Волф, Абитебул и Биното.

То што су њих тројица у исто време и шефови својих фабричких тимова представља тек невешти алиби за толико сконцентрисану моћ у овом тријумвирату.

Јер, колико год фантастичан менаџер био, Тотова моћ не лежи у шефовању доминантном шампионском екипом већ у томе што мотори са трокраком звездом снабдевају и Рејсинг Поинт, Вилијамс, ускоро и Мекларен.

"Зелена" формула

Да ствар за Доменикалија буде тежа, успешно лавирање у мутним водама испреплетаних интереса великог бизниса Формуле 1 ће - колико год немогуће изгледало - бити тек тактички елемент и лакши део посла који је пред њим.

Оно што ће бити много теже и по чему ће се његов мандат заувек памтити ће бити избор стратегије за извлачење спорта на пут који води у могућу будућност. А ту је Стефано већ на старту на Рубикону од којег воде само два пута, Прави и Погрешан.

Јер једноставно питање од којег већ годинама сви беже нема једноставан одговор: да ли Формула има обавезу да буде „зелена", одржива, еколошки прихватљива и релевантна за своје стратешке партнере или је њен ДНК у ствари потпуно супротан свему томе?

Односно, да ли Формулу 1 чини оним што је она кроз историју била (и тиме освојила своје место у срцима свих нас) пре свега потреба да најбољим возачима на свету пружи платформу да се тркају возећи најбрже што могу независно од тога да ли је то бучно, прљаво и политички некоректно?

Један или Е 

Уколико Доменикали за наш спорт изабере прву, „зелену" опцију, не видим како ће избећи да на крају сачува да се број 1 у имену не претвори у слово Е?

И да ли то онда значи да Формула 1 може да опстане само ако би метаморфозирала у нешто друго, што она никад није била?

Ако пак изабере другу, баш-ме-брига-за-екологију-и-интересе-ауто-индустрије опцију, да ли ће Формула 1 без моћних партнера и спонзора (јер ко ће од модерних корпоративних џинова желети да буде повезан са нечим таквим?) моћи да остане оно што је одувек била, краљевска категорија ауто спорта? Односно, да ли ће уопште таква и моћи да опстане?

Ја не претендујем да имам решење за ову егзистенцијалну дилему Формуле 1, али то и није битно. Битно је да ли га има Доменикали.

Шта ви мислите?