Од фикције до стварности и назад

Али ни ту није крај. У Верони тако данас знају да и магарци могу да лете, Чикаго је на Кабсе чекао "само" 108 година а Србин ће једног дана постати најтрофејнији тенисер на свету зато што је и у животу, понекад, све могуће.

Осим оног што никако није могуће.

Да неко - нешто? - заустави Мерцедесову шетњу до још једне титуле. Знаци су били ту још у Барселони, у пре-корона периоду (сећа ли се ко тог времена?), да би све постало јасно после Аустрије и Мађарске, стаза на којима у хибридној ери екипа из Бреклија није баш блистала а на којима је конкуренција ове године заостајала секунду по кругу. Уз секвенцу Силверстон-Силверстон-Каталуња-Спа-Монца која је пред нама, јасно је да се шампионат завршио пре него што је и почео а да ствар буде гора, уз замрзавање развоја мотора, тешко да ће и у 2021. бити ишта другачије. Јер, није проблем што је Мерцедес ове године на Силверстону 7 десетинки бржи него у 2019-ој, проблем је што су и Ред Бул и Ферари спорији него годину дана раније?!

Шест година након увођења хибридног погона, делује као да смо се вратили право у 2014. годину. Како је то могуће?

Шеф Ферарија, Џон Елкан, је помало лаконски означио 2022. као годину када ће се Ферари вратити на победнички пут (то је година у којој би требало да стартују нова правила), успут објаснивши да црвени аутомобил већ пуну деценију има низ „структуралних слабости у аеродинамици возила" а да је такође „изгубљена и снага мотора"?!

Што би можда и било у реду, само да не причамо о екипи са највећим буџетом у Формули 1, чије трошење би исти тај Елкан морао боље да надзире.

Из Ред була, пак, се нису оглашавали на сличан начин, осим што слушамо како су „још увек у процесу упознавања својег аутомобила", како је то формулисао Макс Верстапен. Само немојте да журите, Макс, било би штета да нам неко поквари овако обећавајућу сезону тркања?!

Неко злурад би помислио да за упознавање аутомобила служе предсезонски тестови и да модел са потписом Ејдријена Њујиа не би требало да буде баш толика енигма за најталентованијег возача ове генерације, али хеј, немојмо бити ситничави, зар не?

Нажалост, када је ситуација на врху обесмишљена врхунским професионализмом Волфове екипе и аматеризмом Хорнерове и Бинотове групе грађана, чак и истински интригантне приче из нижих ешалона каравана губе смисао.

Па тако, када би рецимо имали шампионат, било би фасцинантно анализирати реперкусије Перезовог сусрета са короном баш у тренутку када му се дрма столица, зашто је Рејсинг поинт изабрао Хулка пре него званичне (Мерцедесове) резерве на које има право и да ли ће Немац захваљујући неочекиваном повратку из пензије коначно скинути стигму возача са највише трка у каријери без иједног подијума.

Било би забавно распредати и о Нирбургрингу (помало неочекивано, уместо Хокенхајма којег су сви најављивали) у октобру, уз прогнозирану једноцифрену температуру ваздуха и консеквенцама које ће на тркање имати такви временски услови или одличном почетку сезоне за Мекларен који се под Андреасом Зајдлом полако враћа а догодине поново добија и Мерцедесов агрегат.

На крају али не и најмање важно, занимао би нас и исход Реноове жалбе - која је до сада већ морала да добије епилог - са потенцијално далекосежним последицама по будућност овог спорта.

Овако, док све постаје неважно, остаје нам само да се препустимо омиљеној фикцији. За разлику од данашње Формуле 1, тамо је још увек све могуће.