Шампион је познат, време је за егзибицију

Сви знамо да идеална стаза Формуле 1 не постоји. Односно постоји, негде у слојевима наше маште, заједно са оним острвом са пар палми и великим жутим сунцем које урања у океан или голом/кошем у последњој секунди утакмице којим решавамо локални дерби. ОК, за неке од нас, можда чак и на неком пожутелом папиру из детињства када смо у недостатку интернета мождане вијуге забављали нечим стварно креативним. Али када се вратимо у реалност и те измаштане идеје упоредимо са асфалтним тракама на којима се мале шарене формуле врте у круг, бразилска лепотица у годинама има и те како право да се кандидује макар за позицију прве пратиље у том немогућем избору.

Сви знамо и зашто.

Кратак круг значи две ствари - разлика по кругу између аутомобила се са десетинки смањи на стотинке, па и најмања грешка има велики утицај на стартне позиције а када трка једном почне, претицање заосталих возача постане занимација врло брзо после гашења црвених светала. За тркање, и једно и друго има позитиван ефекат.

Висинска разлика омогућава онај стрми успон на фантастичну циљну равнину-кривину где бетоном оивичена стаза улази у кањон препун гласних, практично фудбалских навијача што не само да ставља на тест снагу најбољих мотора које је тркачки свет икада произвео - а који су већ додатно оптерећени релативно високом надморском висином - и пружа сјајну прилику за претицање на кочењу за улазак у наредни круг, већ и производи атмосферу коју чак ни Силверстон или Монца не могу да достигну.

Затим су ту временски услови, са кишом која увек прети - а чешће него игде другде ту претњу и реализује - и температурним амплитудама асфалта које ефикасно бришу сво предзнање које су тимови стекли на слободним тренинзима.

Коначно, ако изузмемо аутодроме који су много дуже у календару, нигде другде историја тако снажно не притиска сваки метар асфалта као овде, на брежуљцима Сао Паула, где смо гледали како се титуле освајају и губе у само неколико кривина. Отићи ћу и корак даље па рећи да свако ко себе иоле сматра љубитељом Формуле 1 мора имати бар једно невероватно сећање са овог митског места. Сигурно се слажете са том оценом?

Уз све написано, сасвим је логично да Формула 1 планира да већ за пар година Велику награду Бразила пресели на стазу која још није ни почела да се гради негде у Рио де Жанеиру, јер мало ко је тако ефикасан у постизању аутоголова као спорт који волимо.

Но, то је прича којој ћемо се вратити неки други пут, овде уметнута само да нас подсети да уживање у благодетима Интерлагоса није гарантовано у годинама пред нама па пре него што и ову стазу додамо низу никад непрежаљених локација као што су Кјалами, Дижон или Воткинс Глен хајде макар да у колективно сећање утиснемо још неки магични момент са ове чудесне стазе.

А данашња трка, која не одлучује скоро ни о чему - осим ако вас баш не занима ко ће завршити као трећепласирани возач или шестопласирани односно осмопласирани тим у актуелном шампионату - баш због тога може да нам пружи све оно због чега волимо Формулу 1. На прве три стартне позиције имамо три различита тима: Верстапен је увек гладан победа, Себ покушава да поврати изгубљени примат у црвеној гаражи а светски шампион је изјавио да ће сада, када је титула обезбеђена, моћи да буде још агресивнији на стази. Биће сигурно забавно гледати и Леклера како се пробија са ниске стартне позиције због казне услед промене мотора, или шта може Албон против Ботаса, док нас као и обично очекује и ватромет међусобног претицања екипа из средине табеле.

Када се подвуче црта, пред нама је егзибициона трка какву смо ретко имали прилике да гледамо, у којој најбољи возачи можда не могу нешто значајно да добију, али и те како могу да изгубе. За разлику од ужасног Абу Дабија који нас чека за две недеље, ово је трка која не сме да се пропусти.