Последња трка

Међутим, не само због тога што је термин „следећа сезона" захваљујући једном другом спорту одавно изашао на лош глас, већ превасходно што нас у Абу Дабију очекује још много питања која чекају на одговор, хајдемо на вештачко острво Јас, где ће овог викенда многи тимови и возачи доживети, по много чему, своју - последњу трку.

Ове недеље је коначно откривена и најлошије чувана тајна у историји Формуле 1 - Фернандо Алонсо после пет чудних година напушта Ферари, а на његово место стиже Себастијан Фетел. Фернандо је о одласку из Маранела почео да размишља још прошле године, незадовољан неконкурентним аутомобилом и изостанком прилике да се бори за своју трећу титулу. Када се подвуче црта, током пет сезона Алонсо је Скудерији донео само 11 победа, али је упркос томе три пута завршавао као вицешампион, од тога два пута се за титулу борећи и у последњој трци сезоне. Опортуниста каквог Формула 1 није видела од пензионисања Алана Проста, Шпанац је током (неуспешних) година у Ферарију за своју репутацију урадио више него током две шампионске године у Реноу, а начином на који је ове сезоне „одувао" свог клупског колегу и вероватно најомиљенијег возача на овим просторима (ако је дозвољено - и дугогодишњег фаворита моје незнатности) је на бруталан начин и највећим скептицима показао ко је најкомплетнији возач данашњице.

Нови Фераријев шеф, Марко Матијачи, је суочен са ситуацијом да има разочараног и несрећног лидера тима повукао, за њега, једини могући потез - прихватио је раскид уговора који је Алонса везивао за италијанску екипу још пуне две године у корист довођења млађег а опет провереног, искусног и мотивисаног возача, који је притом спреман да се тиму обавеже на дужи временски период. За Фетела је прелазак у Ферари један од оних обавезних корака које сваки будући шампион сања на почетку каријере - бар једна титула и бар једна сезона у скарлетном аутомобилу најчувенијег тима на свету. Себ при томе има и мотив више, да као што је то учинио његов славни земљак пре двадесет година, још једном пробуди Пропетог коњића из полусна и врати Ферари на стазе славе.

Међутим, и поред мноштва разлога у прилог одлука које су Нандо и Себ донели, не могу се отети утиску да су овога пута и један и други - направили погрешан потез.

Не само да је Алонсова веза са Фераријем током година постала толико јака да на неки начин делује природно да је Шпанац у Маранелу, већ много битније, тајминг Фернандовог одласка делује веома ризично, будући да се о новом Хондином мотору веома мало зна. Није тајна да Алонсо циља Луисово место у Мерцедесу 2016. године, и да ће уколико на крају заиста и потпише за Мекларен, свима бити јасно да је то учинио прилично невољно, у недостатку боље опције. Ако аутомобил при томе буде неконкурентан, Алонсово незадовољство ће бити још веће него сада, јер као што је то Кими недавно једноставно сумирао: „ако већ морам да будем у аутомобилу у којем не могу да побеђујем и да се борим за титулу, радије ћу бити у Ферарију него у неком другом тиму".

Себ, као четвороструки светски шампион чији кредибилитет се скоро од првог дана неоправдано преиспитује ризикује још више. Сезона која се управо завршава је поново дала повод бројним критичарима да оспоре његове могућности и последње што му је потребно је три године у лошем аутомобилу. Када је пре две године Хамилтон доносио сличну одлуку, макар је могао да се нада Мерцедесовој ренесанси са увођењем нових турбо агрегата, док Фетел долази у Маранело у тренутку када је заостатак за Сребрним стрелама тешко достижан без крупне промене правила. Која се неће ускоро догодити.

Како год било, једно је сигурно - у недељу ћемо гледати веома емотивну последњу трку једне битне фазе каријере и за Шпанца и за Немца.

Мекларен у Абу Даби долази на сасвим другачију последњу трку. После 20 сезона, три возачке и (само) једне конструкторске титуле, британски тим завршава партнерство са Мерцедесом. Као и у случају Фернанда и Себа, испред тима из Вокинга је период велике неизвесности. Ново партнерство са Хондом је планирано као повратак на славне дане друге половине '80-их и раних '90-их, али нити је Мекларен више исти тим као тада, нити је Хонда гаранција за успех као што је некад била.

Екипа из Вокинга последњих година као да креће путањом коју је не тако давно прешао други британски великан, Вилијамс. Без директне подршке моћне фабрике (какву имају Мерцедес, Ферари и Ред Бул), независни тимови у данашњој Формули 1 имају озбиљних проблема са финансијама, што се у Меклареновом случају најбоље види по томе што годину завршавају без генералног спонзора. Теза Рона Дениса да се до титуле може доћи само као „фабрички тим" неког од моћних произвођача мотора има смисла и због тога се Мекларен толико упиње да у Вокинг врати Алонса, упркос болним сећањима на претходну сарадњу у, за њих, скандалозној сезони 2007.

Међутим, полагање наде у Хонду је толико ризична стратегија да су једина два могућа исхода - повратак на главну сцену, у случају позитивног исхода, или дефинитивни прелазак у категорију бивших великана (као што се то десило некадашњим шампионима - оригиналном Лотусу, Бребему, Тирелу и нажалост Вилијамсу) у случају неуспеха. Јер колико год славни били дани претходне Мекларен-Хонде, не сме се заборавити да је последње искуство са Хондом као фабричким тимом било значајно тужније.

Последња трка Мекларена са Мерцедесовим мотором врло лако може бити и последња трка за Светског шампиона из 2009. године, Џенсона Батона. Иако никад није важио за најбржег возача, и мада је већи део каријере неопрезним изборима екипа провео у неконкурентним аутомобилима, Батон нам је поклонио много незаборавних момената, укључујући и нестварну победу у Монтреалу 2011. године. У мом памћењу ће пре свега остати као изузетно пристојан момак у егоистичном свету Формуле 1. Због чега ми је начин на који га Мекларен последњих месеци третира посебно суров*.

У недељу ће последњу трку имати и партнерство Лотуса и Реноа; Кејтерам, који се изненада вратио, али вероватно само да би покупио новац као награду за десето место у шампионату, како би се лакше намирили повериоци тима; Сутил и Кобајаши, који су током каријере више обећавали него што су на крају остварили.

Наравно, у недељу је и последња трка шампионата, у којем, ко год да освоји титулу, Луис или Нико, честитке иду пре свега тријумвирату Тото Волф - Ники Лауда - Педи Лоу, како за фантастични W05 Хибрид, тако и за одлуку да допусте својим возачима да у директној борби, без тимских наредби одлуче ко је бољи.

Иако је лако рећи да Хамилтон заслужује ову титулу, ако ни због чега другог оно због дупло већег броја победа у односу на Розберга, не сме се заборавити да је Нико ове године надмашио Луиса у броју првих стартних места, мада Британац важи за најбржег возача своје генерације.

Луис има 17 бодова вишка и друго место му гарантује титулу, а уз извесну супериорност Сребрних стрела такав исход је лако достижан. Пре него ривали, главна претња на путу до титуле је зато поузданост аутомобила, али Луис о томе не би смео претерано да размишља. Нико ће целог викенда покушавати да га увуче у психолошке игрице, како понашањем на стази, тако и изјавама ван стазе („ја једини могу да освојим титулу, Луис може само да је изгуби"), што је потпуно разумљиво јер овај двобој у пустињи може да добије само ако буде имао и мало среће.

У „европском" термину, од 14 часова и у суботу и у недељу уживајмо у последњој трци овогодишњег шампионата. А ако је икако могуће, нека ово буде последњи пут да шампионат завршавамо без и једне победе за Ферари и Мекларен**, и свакако последњи пут да се на трци додељују дупли бодови.

*Иако не мора бити тако, преовладава мишљење да ће се Мекларен определити за млађег, али ове сезоне мање успешног Магнусена, што је Батон овако вербализовао: „То је као да вам родитељи кажу да не можете да дођете на прославу Божића, а знате да је ваш брат позван".

**Претходни пут то се догодило још 1980. године?!