Ода једној стази

Када је у другој половини шездесетих година број фаталних удеса почео незаустављиво да расте постало је јасно да је једини начин да се тај тренд заустави хитно подизање нивоа безбедности на стазама, како за возаче, тако и за редаре и гледаоце.

Аутомобили су из генерације у генерацију бивали све бржи а између њих и бандера, кућа, стена и јарака у најбољем случају су могле да се нађу спорадично распоређене бале сена. И таман када су власници аутодрома под притиском незадовољних возача невољно почели да пристају на улагање додатног новца у ограде, шљунак за зоне за излетање и старе ауто гуме, појавио се нови проблем - на неким од најчувенијих аутодрома због конфигурације терена никакви озбиљнији захвати или нису били могући или су захтевали утрошак количине новца која је била ван памети за то време.

Једино могуће решење у том случају било је изоставити такве стазе из календара и тако је зачет смртоносан тренд који је у наредних двадесетак година покосио неке од најузбудљивијих светских тркалишта.

Прва је страдала оригинална Спа, која је са својих 15 километара круга била једноставно прескупа за преправке. Иста судбина је ускоро задесила и стари Нирбургринг, Монжуик, Воткинс Глен, Моспорт, Зандворт, Брендс Хеч, Кјалами и бар још туце стаза на којима су исковане неке од легенди Формуле 1.

Као да сам губитак таквих аутодрома није био већ довољан ударац, оно што смо добили у замену је било увредљиво лоше. Генерацију потпуно безличних Золдера, Ешторила, Мањи Курса, Хараме, или трагични амерички квартет Лас Вегас-Детроит-Далас-Феникс заменила је високо софистицирана екстраваганца бездушних Тилкеових споменика у Бахреину, Кореји, Кини, Малезији, Емиратима, Турској и Индији.

Најневероватније од свега, за спорт који не може без полемика о свему и свачему, неистомишљеници свих година, боја и облика се врло лако уједине око тога како би добра стаза требало да изгледа. За почетак, мора да буде брза, јер брзина је оно што најпре очарава у ауто тркама. Затим је битан крајолик - стазе са узбрдицама и низбрдицама су увек биле много атрактивније од равних. Неопходан је и сет кривина које тестирају не само знање већ и храброст најбољих светских возача, пружајући прилику да се претицање покуша на неочекиван начин. За крај, сместити стазу на географску локацију на којој не мањка навијача, а која је при томе позната по непредвидљивим временским условима. Лако, зар не?

А опет, у целом календару, упркос утрошеним милијардама долара широм земаљског шара, већ тридесет година само једна стаза савршено испуњава све побројане услове. Нова Спа. Магичних седам километара асфалта који кривуда узбрдо и низбрдо кроз Арденске шуме у срцу Европе, док се у савршеном ритму легендарне кривине и скривени правци надовезују једни на друге - драматична Ла Сорс укосница уводи нас у круг, следи страшни и чаробни господин О Руж, најбоља кривина на свету, Кемел правац где ће се сутра ако буде суво тутњати 340 километара на сат, па стрмоглави спуст низ Риваж до Пуона, лудо брзе леве кривине која захтева потпуну посвећеност возача и води у равнији део стазе, ка чувеној Аутобуској станици и даље у стартно циљни правац. А онда све испочетка, још једном, па још једном, и тако док год у аутомобилу има горива.

Када би којим случајем данашња технологија омогућавала провидне кациге, и тако нам пружала увид у израз лица возача док возе овом моћном стазом, та непоновљива мешавина концентрације, одушевљења, радости, респекта и страха би вероватно резултирала призором који би са лакоћом бацио у сенку чак и свевремени осмех Мона Лизе.

Можда ће сутра Мерцедес поново доминирати. Можда ће их на сувој стази Вилијамс намучити више него што је то данас изгледало могуће. Можда ће трку одлучити мудра тимска тактика избора гума и тајминга одласка на сервис. Можда ће нови хибридни агрегати платити сурову цену првог сусрета са најбољом али и најзахтевнијом стазом на свету. Можда ће се временски услови поново поиграти са возачима, не би било први пут. Можда ће се неко из наредне генерације асова овенчати славом тријумфатора, или ће можда злосрећни Алонсо уписати једини тријумф који му недостаје у блиставој каријери. Можда ће сутрашња трка стати раме уз раме са оном из 1990, 1998, или чак легендарном трком из 2000. Можда.

Није битно. Јер, као и увек на Спа, ко год да први стигне до кариране заставе ће добити трофеј (а овде на највишем степенику подијума никада није стајао неко ко то својом вештином не заслужује), али победници смо увек сви: они, који савладавши све изазове које пред њих ставе ћудљива стаза и превртљиво време стигну до циља, и ми који имамо привилегију да једном годишње такву вештину и храброст гледамо удобно заваљени у наслоњаче наших дневних соба.

Сутра је тај дан.