У сенци Мерцедесове доминације, Розбергу пол позиција

15.15 - Немац Нико Розберг стартоваће као први на Великој награди Мађарске. Розберг је круг завршио у времену 1:23,201, испред сународника Себастијана Фетела и Финца Валтерија Ботаса. Британски возач Фомуле 1 Луис Хамилтон поново није имао среће, пошто му се запалио болид.

Што није никакво чудо, имајући у виду колика је Мерцедесова доминација не само у резултатима већ и у начину на који до тих резултата долазе. Са изузетком трке у Аустрији, када је само кукавичка тактика тима спречила Ботаса и Масу да се боре за победу, на свим осталим стазама су само механички квар или возачка грешка могли да зауставе победнички марш Сребрних стрела. Кварова је још и било, грешака и не толико, па биланс од девет победа на првих десет трка верно одражава актуелно стање ствари у Формули 1.

А није морало бити тако.

Први пут после много година тимови су пред собом имали бели лист папира, а дизајнери и мотора и шасије прилику да своје име поставе на кратку али изузетно лукративну листу будућих звезда. Чињеница је да смо током зиме имали осећај да посматрамо фасцинантну креативност у аеро-дизајну, што се најбоље рефлектовало различитим приступом предњем крају аутомобила, али врло брзо се показало да је претпостављена креативност у ствари била чиста илузија. Од свих различитих идеја које су дизајнери спровели у дело, као убедљиво аеродинамички најефикаснија се поново показала она коју је потписао стари вук Ејдријен Њуји, чији РБ 10 би и ове године конкуренте оставио у прашини, само да није погоњен очајно неприкладним Реноовим турбом.

И то је оно што можда и највише боли. У сезони која је требало да буде обележена борбом мотора, што је многе, укључујући и моју незнатност, заварало да се враћамо неким "бољим, старим временима", где ће снага бити испред аеродинамике, два од три произвођача тркачких агрегата су спектакуларно киксирала.

То што је Ферари страдао је, иако тако не изгледа на први поглед, много мање изненађење, из простог разлога што екипа из Маранела никада није веровала у турбо моторе. У актуелној гами друмских модела, само Калифорнија Т има (осмоцилиндрични) турбо, док је у свим осталим моделима атмосферски мотор. Тек је непотребно истицати колико је за Скудерију шестоцилиндрични мотор незанимљив - није ли иронично да од свих модела које производе, лимитирани Ф14Т има мотор са најмање цилиндара?!

Не, много већи шок је Рено, пионир турбо мотора у свим релевантним класама ауто-трка. Победа у Ле Ману 1978. године са осмоцилиндричним турбом у жутом А442Б утрла је пут првом смисленом уласку (шестоцилиндричног) турба у Формулу 1 већ следеће године, на Великој награди Велике Британије. А када су и остали схватили да је турбо будућност тркања, фабрика је отишла корак даље и крајем 1980. увела четвороцилиндрични турбо и у Светски рели шампионат у којем је наредних година модификовани "рено 5" забележио ниску победа. Управо због таквог педигреа, овогодишњи шестоцилиндраш ће не само остати запамћен као спектакуларан неуспех, већ може озбиљно да доведе у питање и будућност легендарног произвођача у Формули 1.

Наравно да све горе написано нема за циљ да на било који начин умањи успех Мерцедесових дизајнера који су произвели напредну тркачку машину. Хибридни Ф1 W05 је тријумф стратешког размишљања у Штутгарту и Бреклију, и не само из историјских разлога, веома добра ствар за Формулу 1. Добра ствар зато што после неуспелих експеримената Тојоте, Хонде, Јагуара и BMW-а враћа наду произвођачима аутомобила да је могуће направити конкурентан аутомобил и стићи до титуле у најпрестижнијој тркачкој категорији, па имамо право да се надамо да ће после Хонде још неко од великана решити да се (поново?) опроба у Формули 1.

То што ситуација у 2014. ипак није толико црна, па нема бојазни да се борба за возачку титулу заврши прерано* можемо захвалити пре свега фантастичном двобоју унутар Мерцедесове екипе, али и, у не много мањој мери, блиставом таленту асова у неким мање конкурентним аутомобилима.

Рикардо и Ботас су откровење сезоне, свако на свој начин. Док нова звезда са леденог севера после тужног прошлогодишњег Вилијамса ове сезоне бриљира у муњевитој и лепој формули у бојама Мартинија и с правом нам даје наду да ћемо га до Абу Дабија видети и на највишем подијуму победничког постоља, Рикардов успех је наоко дискретнији, али можда чак и импресивнији. До ногу потући актуелног четвороструког првака света, у његовом природном окружењу, на скоро сваком типу ауто-дрома од почетка сезоне је успех који не само да нико није очекивао већ је и велико питање да ли би неко други из актуелне генерације возача имао прилике да понови.

А опет, колико год ми је тешко да то признам, за мене је прави херој прве половине сезоне Фернандо Алонсо. Никада у претходне три деценије откако сам заљубљен у Формулу 1 нисам гледао возача који ми је колико несимпатичан ван аутомобила, толико фасцинантан за воланом. Резултати које Фернандо ове године прави у, за Ферари, тужном Ф14Т стављају га уз раме херојствима које је велики Аиртон показивао у, 1993. године једнако лошем, Мекларену МП4/8. Заиста је велика штета што такав шампион кад год се ван стазе (а богами понекад и на стази) за то укаже прилика ускочи у улогу опортунистичког политиканта чиме се неправедно и потпуно беспотребно баца сенка на слику једног истински великог тркача.

Елем, овог викенда у Мађарској можемо очекивати - исто што и на претходних десет трка - доминантни Мерцедес којем се на путу до победе може испречити само нека непредвиђена околност. Да ли ћемо је и добити у виду великог летњег пљуска у овом тренутку нико не може са сигурношћу тврдити, али метеоролози остављају такву могућност за недељу поподне. А ако је игде у календару потребна киша, онда је то без сумње аутодром поред Будимпеште који на мокрој стази са лакоћом метаморфозира у једну од најузбудљивијих трка у сезони. После свега што гледамо ове године, такав сценарио смо овог викенда не само заслужили, већ нам са пуним правом припада.

*Ко је заборавио 1992. или 2001. када су Менсел и Шуми бивали крунисани већ на Хунгарорингу?