Ништа ме не може одвојити од љубави Божије

За Формулу 1 „запалио" ме је деда, док сам још био толико мали да ми је за број година била довољна једна цифра. У то време владао је Марио Андрети, у црно-златном Лотусу који је био лепши од било чега другог у мом дечјем свету. Признајем, слушати дедине заводљиве приче о лудо храбрим момцима за воланом било ми је много узбудљивије од гледања самих трка све док није, почетком осамдесетих, у мој, и животе свих нас клинаца из краја, ушао легендарни Панинијев албум са сличицама Формуле 1.

Мој нови херој је био на насловној страни и имао чудно презиме - Piquet - па до дана данашњег памтим то клиначко и погрешно изговарање Пиоует као једну од најлепших успомена на безбрижно детињство. Сличицу са његовим ликом поносно сам залепио на свој Пони бицикл, на којем сам неуморно учествовао на нашој верзији трка Формуле 1, тркајући се против других клинаца са налепницама Пиронија, Вилнева, Розберга или Џоунса. Захваљујући албуму, који никад нисам попунио, родила се љубав која ево траје до данашњег дана.

Негде у време када сам мислио да сам већ постао велики, и када сам све чешће недељно поподне проводио везан за телевизор, чекајући почетак трке, уместо играјући фуцу на травњаку испред солитера, у Формули 1 се појавио нови момак, такође Бразилац као и мој херој, али потпуно другачијег карактера. Или је бар мени тако изгледало. Овај нови момак, још чуднијег имена, које је са таквом лакоћом ломило језик, Аиртон, није имао обзира ни према коме. У романтични свет Формуле 1 унео је нови пропусти-ме-или-ћемо-се-сударити став, који није марио да ли је на другој страни можда светски првак и да ли се аутомобил креће брже од 300 километара на сат. Мрзео сам га.

Једноставно, нисам волео његов приступ тркању - победа по сваку цену - као што ни данас такав став не волим ни у једном спорту. Али тада сам био довољно мали да не схватим оно што сада знам - та страст за победом је онај квалитет истинских шампиона који их издваја од осталих са којима се такмиче. За оне који су то тада разумели, Аиртон је био непоновљиво привлачна комбинација хероја и зликовца у исто време, Џејми Ланистер невиних '80-их.

У ери пре доласка интернета, једино што се о Формули 1 могло знати је оно што се видело на тркама, а оно што сам ја видео није ми се допало. И нисам био једини. Није било возача који је имао нешто лепо да каже о Сени. Један од оних који је у тим раним годинама Бразилчеве каријере најчешће био жртва Аиртоновог стила био је Најџел Менсел. После трке у Рију, 1986 године, Енглез је био бесан: „Сена нема никакво поштовање према другим возачима и ако неко покуша да га претекне, он га једноставно избаци са стазе. Кажу да је он нови Вилнев. То је увреда за Жила који је био бриљантан возач, али увек фер." Еди Ирвајн је био краћи: „Тип је луд. Потпуно ван контроле."

Ипак, можда најбоља оцена тих првих Сениних година долази из уста његовог највећег ривала, Проста: "Аиртон има мали проблем. Мисли да не може да погине возећи аутомобил зато што верује у Бога и ја мислим да је то јако опасно за остале возаче."

Заклоњена сенком ових инцидената, насупрот немилосрдног тркача на стази стајала је блага нарав побожног и дубоко интроспективног човека којег су обожавали сви који су га познавали изван аутомобила. Истински хуманиста, којем су се сви дивили због начина на који је у све што ради уносио целог себе остао је дуги низ година непознат великом броју љубитеља спорта.

Али, ако нисмо познавали правог Аиртона, и те како смо били сведоци настајања једне непоновљиве тркачка каријера. На тек шестој трци у Формули 1, киша у Монте Карлу нам је подарила први увид у његов звездани таленат, када је у слабашном Тоулмену после старта са 13. позиције држао час вожње тадашњим великанима Лауди, Розбергу, Лафиту. Прост је једини који је успео да му се одупре, али само зато што је Мекларен уложио свој ауторитет да се трка прекине пре него што је Сена успео да претекне Француза у много моћнијем црвено-белом аутомобилу.

Годину дана касније, по сличном пљуску, у Ешторилу, стигла је и прва победа за Бразилца, који је тада већ био у славном црно-златном болиду. Лотус је полако бројао последње славне дане, па није био конкуренција моћним Мекларенима и Вилијамсима тог доба, али је Аиртон током три године ипак забележио шест победа.

Када је 1988. Сена прешао у Мекларен, сви су знали да је дошло његово време. Иако је тимски колега био у то време већ двоструки светски првак, Прост, Сена је те сезоне задивио и најжешће критичаре. Мекларенов МП4/4 је доминирао стазама као ни један аутомобил пре тога, и Сена и Прост су сезону завршили са 15 победа на 16 трка, али оно што смо доживели у Монте Карлу било је нестварно. На квалификацијама, Сена је надмашио Проста за 1,4 секунде! Трећепласирани Бергер у Ферарију био је још секунду и три десетинке спорији.

„Одједном сам схватио да више не возим аутомобил свесно, већ према инстинкту, као да сам у другој димензији. Био сам дебело преко лимита, али сам и даље успевао да пронађем боље време. Престравио сам се када сам схватио да сам прешао границу свесног разумевања".

У том моменту, Сена је паркирао кола у гаражи и више није излазио на стазу до краја квалификација. Сутрадан, на трци, излетео је са стазе у Портије кривини, само неколико кругова пре краја, у моменту када је другопласирани Прост заостајао скоро пун минут. Право са стазе отишао је у свој стан, у Монте Карлу, и до сутра ујутру нико га није ни видео ни чуо.

На крају те године освојио је своју прву титулу а у сећању је остала нестварна победа са Сузуке. Сена је требало да крене са прве стартне позиције, али када су се зелена светла упалила, његов мотор се угасио. Само срећна околност да је стартно-циљни правац на Сузуки у ствари једна дугачка низбрдица, омогућила је Аиртону да из другог покушаја стартује мотор на исти начин на који смо сви то бар једном у животу урадили - убацио је у брзину, отпустио квачило и аутомобил је напокон кренуо. На уласку у прву кривину био је четрнаести. До краја тог круга већ је био осми, у четвртом кругу је стигао до четврте позиције а у 27. је претекао Проста за вођство које се до краја претворило у сигурну победу.

Наредне две године Сузука нам је донела, уз Аделаиду 1994. и Херез 1997. године, два најружнија момента у историји Формуле 1. Иако то до данас не признаје, из авиона је било видљиво да је Прост 1989. намерно избацио Сену са стазе и осигурао титулу (Кеке Розберг: „Јасно се видело да је Ален урадио нешто што није никада раније - по томе што је то тако лоше извео"), само да би се улоге замениле годину дана касније, када је Сена (који је за разлику од Француза касније то и признао) у првој кривини избацио Проста и освојио своју другу титулу. Ипак, чак и они који су саосећали са Бразилцем због свега што је доживео од Проста годину дана раније тешко су налазили оправдање за овај срамни потез.

После још једне титуле, 1991. године, за Мекларен су наишли тешки дани. Вилијамс је током сезона 1992. и 1993. био бар једнако доминантан као и Мекларен 1988, што је Сени јако тешко падало. Међутим, те две сезоне су за Сенин имиџ учиниле више него све претходне титуле. У инфериорном аутомобилу, херојски отпор који је пружао је био очаравајући. Победа у Монте Карлу 1992, испред захукталог Менсела и поготово нестваран први круг на кишном Донингтону 1993. године зацементирали су Сенино место највећег међу највећима.

Ако смо ми уживали гледајући у неверици шта током те две године постиже у слабашном Мекларену, Сена није био задовољан и на крају 1993. године напустио је Мекларен зарад шансе да се у Вилијамсу поново бори за титулу. На прве две трке наредне сезоне, у Бразилу и Јапану, иако оба пута најбржи на квалификацијама, остао је без бодова. На Интерлагосу је грешка била његова, изгубивши аутомобил у кривини пред почетак успона на стартно-циљни правац, док га је у Јапану већ у првој кривини са стазе избацио Хакинен а онда на њега налетео Ларини. Обе трке добила је нова звезда у успону, Михаел Шумахер, делом захваљујући својој генијалности, а делом захваљујући томе што је његов Бенетон Форд користио тада забрањену контролу проклизавања.

Наредна трка возила се 1. маја 1994. године, на аутодрому Енцо и Дино Ферари, усред малог градића Имола, близу Болоње.

Оно што је тог викенда уследило улази у ред оних шокантних догађаја као што је слетање на Месец, убиство премијера или рушење Кула близнакиња - моменти толико упечатљиви да до краја живота памтимо где смо били и шта смо радили док се то дешавало. Судар Лехта и Ламија на старту. Излазак сигурносног возила. Наставак трке у шестом кругу. Седми круг. Тамбурело. Крај.

Шиљате крхотине огибљења десног предњег точка пробиле су кацигу. Пулс је и даље био ту, дисање такође, али мождана активност више није постојала. До данашњег дана остаје мистерија шта је био узрок трагедије коју је цео свет гледао у директном преносу. Неки су уверени да је отказала летва волана, други да су криве гуме које су изгубиле идеални притисак због шест кругова иза спорог сигурносног возила док Сенин тадашњи клупски колега и потоњи светски шампион, Дејмон Хил, сматра да је у питању возачка грешка.

Ко год да је у праву, више није битно. Формула 1 је, као у некаквој античкој трагедији, животом својег најбољег сина платила цену боље будућности, а безбедносне промене које су уведене после губитка великог шампиона омогућиле су нам да данас будемо поносни што већ 20 година на тркама није изгубљен ни један возачки живот.

Негде у архиви бразилског посланства вероватно и даље стоји прашњава књига у коју сам пре двадесет година заслепљен сопственим незнањем уписао седам речи због којих ћу се целог живота стидети - „Нисам те волео, али сам те поштовао".

Данас, једино што могу да кажем је: Аиртоне, извини.