Maгична писта

Први је био Грегор Кун, Немац који је у свом Аустро-Дајмлеру са бројем 37 страдао пре 91 годину током квалификација за први Гран при Италије, а (надам се заувек) последњи, несрећни редар Паоло Гислимберти, ватрогасац-аматер чији се живот окончао 10. септембра 2000. године, када га је погодио откачени точак Хајнц Харалд Френценовог Џордана.

Нама који не верујемо у легенде, јасно је да над славном стазом лебди дух само једне особе - чувеног Комендатореа, Енца Анселма Ферарија. Јер, уз дужно поштовање према осталима, овај викенд у септембру припада само Пропетом коњићу и његовој милионској армији навијача. Тако је било од како постоји Формула 1, тако је данас и тако ће бити заувек.

Колико је Скудерији Ферари Монца битна најбоље илуструје податак да се већ годинама аутомобил за нову сезону прави прво са идејом да тријумфује на Монци, а тек онда да освоји шампионат. И док је тако размишљање омогућило Скудерији да са 18 победа буде убедљиво најуспешнији тим Формуле 1 на легендарној стази, у исто време је и један од главних разлога зашто Ферари у пост-Шумахер ери има само једног светског првака. Јер, у модерном свету Формуле 1 аеродинамска ефикасност - могућност да се кроз кривине крећеш што већом брзином - више него ишта друго доноси титуле, а на Монци, која је реликт прошлости, контраш који се својим дугачким правцима без брзих кривина просто руга ултра модерним, Тилкеовским стазама, то једноставно - није потребно.

Да би аутомобил био брз на Монци потребно је крајње упростити и смањити предње и задње крило у циљу смањења отпора и побољшања максималне брзине. Чак толико, да се задње крило претвори у готово хоризонталну траку која пружа минималан отпор, али у исто време омогућава и толико мало пријањања да би ауто са таквим крилом на већини других стаза било практично немогуће возити.

Једине друге две стазе у календару које донекле могу да се упореде са Монцом по томе што и на њима виђамо аутомобиле са малим/мањим крилима јесу Монтреал и Спа, стазе на којима је Ферари (читај Алонсо) ове године био бољи него обично, што само потврђује да је (и) Ф138 рођен са идејом да буде брз на Монци. Због чега титула највероватније ни ове године неће стићи у Маранело.

Као и прошле сезоне, Ред бул је поново током летње паузе успео да пронађе неколико додатних десетинки у односу на ривале и све је извесније да ће у нову турбо еру, догодине, Фетел ући као четвороструки узастопни светски шампион. Посебно је импресивно то што од ове године ни изузетно брзе стазе - Спа и Монца - на којима аеродинамика, најјаче оружје аутомобила које дизајнира Ејдријен Њуји, није толико битна - не само да не представљају проблем моделу РБ9, већ напротив постају места забрињавајуће доминације која прети да шампионат учини потпуно незанимљивим, а број неутралних навијача којима је Ред Бул драг, из недеље у недељу десеткује.

Међутим, иако је први ред који су Фетел и Вебер изборили на квалификацијама лош знак за армију тифоза који ће у недељу поново испунити трибине древног аутодрома, дух Монце се никад не сме занемарити. Сетимо се само чудесне трке од пре тачно 25 година.

Те сезоне, Мекларенов МП4/4, погоњен моћном шестоцилиндричном турбо Хондом, писао је историју Формуле 1. У Монцу је стигао након једанаест победа на првих једанаест трка - 7 за Сену и 4 за Проста - што је био успех незабележен у историји. Два црвено-бела аутомобила суверено су заузела први ред после квалификација и у моменту када су се на старту трке у недељу упалила зелена светла, лагано одјездила далеко напред. Иза њих, у скарлетним аутомобилима са знаком пропетог коњића, Бергер и Алборето су држали треће и четврто место, без наде да могу да угрозе моћне Мекларене.

А онда је трка ушла у своју последњу трећину и наступило је најневероватнијих 15 кругова у историји Велике награде Италије. Прво је Простова Хонда неочекивано* издахнула, што је промовисало Бергера и Алборета на друго и треће место, двадесет секунди иза водећег Сене. Затим су у наредних тринаест кругова Фераријеви пилоти кренули на све или ништа и Бразилчеву предност смањили на само 6 секунди. Ипак, до краја трке била су остала још само два круга.

На уласку у претпоследњи круг испред Сене се нашао жуто-бели Вилијамс са бројем 5, у којем је, уместо Најџела Менсела који је боловао од варичеле, своју прву и последњу трку Формуле 1 возио Жан Луј Шлесер. Шлесер је заостајао читав круг и Сена је кренуо у рутинско обилажење баш у моменту када су се оба аутомобила налазила у шикани Ретифило. Тренутак касније и рутинско обилажење се претворило у најнеспретније обилажење у Сениној каријери и моћни Мекларен је остао ван стазе, са поломљеном задњом десном осовином.

До данашњег дана не постоји рационално објашњење шта се догодило у тих последњих 15 кругова ни како је могуће да је велики Аиртон Сена да Силва могао да направи такву почетничку грешку. Мекларени су убедљиво добили и све преостале трке до краја сезоне 1988, па је чудо са Монце још више болело. Чак толико да Рон Денис и данас тврди да је Шлесер човек који му је уништио живот и онемогућио перфектну сезону са свих 16 победа.

Ипак, ако питате било којег навијача Ферарија, сви ће вам рећи да ту трку за Скудерију није добио несрећни Шлесер, већ сам Комендаторе. Наиме, само неколико недеља раније Енцо Ферари је преминуо у свом дому, у Модени, у 90. години живота и сасвим природно, заувек се настанио у Чаробној шуми Краљевског парка, одакле вечно може да брине о тиму који ће заувек носити његово име.

Ни овог викенда неће бити другачије, и будите сигурни да Комендаторе увелико ради на сценарију за овогодишњу трку. Ако је веровати шапату дрвећа, тај сценарио садржи један од најређих елемената на Монци - кишу.
*Те сезоне, Прост је на 16 трка доживео два одустајања, на Монци и на Силверстону, а свих преосталих 14 трка је завршио као победник или, у најгорем случају, као другопласирани.