Куда даље за Фетела и Вебера? (други део)

Прошло је два дана од завршетка трке, страсти би требало да су се умногоме смириле па је добар моменат да сагледамо шта се заиста догодило у недељу на стази Сепанг. Чињенично стање изгледа овако.

У 39. кругу Фетел претиче Хамилтона који је знатно пре тога добио наређење тима да максимално штеди гориво и тиме преузима другу позицију, мало више од 4 секунде иза водећег Вебера. Два круга касније, серију одлазака на последњу замену гума водеће четворке почиње трећепласирани Хамилтон (41. круг), следе га у 42. кругу другопласирани Фетел (интересантно, пре Вебера) и четвртопласирани Розберг, а последњи, круг касније, на замену одлази водећи Вебер. По Веберовом повратку на стазу, Мерцедеси су за водећим двојцем у Ред Булу заостајали већ више од 8 секунди.

Оно што данас знамо је да је аустријска екипа у том моменту својим возачима већ издала сада чувену шифру „мулти 21", односно наређење да се задрже тренутне позиције, а да возачи смање број обртаја мотора и посебно припазе на гуме. Упркос томе, Фетел је у 45. кругу напао Вебера, да би га круг касније коначно и претекао. Док се напад одвијао, Немац је добио (бар) две поруке од тима. Прву од свог тркачког инжењера Рокија (Гијом Рокелин): „Себастијане, пажљиво", а другу од шефа тима, Кристијана Хорнера: „Дај, Себастијане, то је глупо (This is silly, Seb, come on)". Очигледно, није било довољно.

Шта можемо да закључимо на основу ових чињеница.

Прва ствар која не би смела да се сметне са ума је да је Формула 1, супротно мишљењу повремених посматрача, превасходно тимски спорт. Публика дефинитивно више памти појединачне шампионе (рецимо - сви који прате спорт знају да је Хамилтон освојио титулу 2008. године, али ће се неки можда изненадити ако их подсетим да је конструкторску титулу те године однео Ферари), али онај ко мисли да је титулу могуће освојити без подршке моћног тима може слободно да искуша своју срећу у Марусији или можда Зауберу.

Сви знамо како би се то завршило. Уосталом, у данашњој ери модерних телекомуникација, телеметрије и моћних компјутера, успех возача на трци умногоме зависи од тога какву ће тактику тим одабрати и како ће је реализовати. Чак и они који у одговору својем тркачком инжењеру тврде да „знају шта раде" не би имали шансу да победе без константне подршке тима, и на тренинзима и на трци. На крају, водећи тимови улажу енормно велике суме новца (250-300 милиона евра годишње) па им је и те како стало до конструкторске титуле, будући да возачи долазе и одлазе (и на неки начин „односе" своје титуле) а тимске титуле остају.

Пошто је у питању тимски спорт, возач је, ма како се звао, и ма колико велики био, у позицији запосленог у компанији. На високом и одговорном месту, додуше, али и даље у обавези да следи упутства која добија. И ту долазимо до другог битног питања - фамозних тимских наредби. Ако би неко спровео анкету међу гледаоцима разумно је за претпоставити да би убедљива већина гласала за укидање тимских наредби. Сви желимо да видимо тркање до последње кривине последњег круга и није нас брига да ли се за прво место тркају возачи из различитих тимова или из истог тима. Иако сам и ја међу том већином која чезне за Формулом 1 без тимских наредби, то ме не чини мање наивним.

Тимске наредбе су постојале од самог почетка Формуле 1 и претходни покушаји да се укину остајали су неуспешни из једног јединог разлога - не постоји начин или систем помоћу којег би такву забрану било могуће спровести. Берни Еклстон је данас са читаоцима једног британског дневног листа поделио своје искуство из времена док је водио тим Бребема. Не наводећи имена, Берни је испричао како је једном приликом тражио од својег возача да у трци пусти клупског колегу који се борио за титулу. Како је овај то упорно одбијао, Берни је пронашао једноставно решење: „Побринули смо се да наш други возач нема довољно горива у резервоару да заврши трку". Уосталом, колико се угао гледања тима и возача разликују лепо се види и из Хорнерове изјаве после трке у Малезији: „Возачи у трку улазе са жељом да освоје 25 бодова, док се тимови боре да освоје 43" (што је наравно збир бодова за освојено прво и друго место).

У складу са горе написаним, Вебер има право да буде љут. Фетел је изиграо његово поверење, и не стоји аргумент да га је Себ претекао у фер борби на стази (шифра „мулти 21"). Веберу је зато сада најважније да види како ће тим одреаговати. Аустријска екипа је у прошлости отворено фаворизовала Фетела што је у коначници резултирало са три конструкторске титуле, али није неосновано очекивати да ће приступ овога пута бити мало другачији.

Под један, поступајући супротно директној наредби, Фетел се на одређени начин поставио испред тима а то нико не воли. Под два, не би требало пренебрегнути да је компанији која финансира тим главни разлог за улазак у Формулу 1 превасходно позитиван имиџ и овакве ситуације су им најмање потребне. Под три, уколико се ова ситуација не разреши на начин који ће задовољити оба возача, борба за овогодишње титуле (и појединачну и конструкторску) ће бити озбиљно отежана. Веберу је ово можда последња година у Формули 1 и свакако да жели још једном да покуша да стигне до титуле, али чак и ако у том покушају не буде успешан, тиму ће његова помоћ бити драгоцена у завршници сезоне.

Да не спомињем потенцијални (додуше екстремни) сценарио у којем Вебер у последњој трци намерно избацује са стазе Фетела који због тога губи титулу. Спектакуларан начин да се оде у пензију, зар не? Шалу на страну, не мислим да је у данашње време тако нешто могуће, али да би у наставку сезоне били максимално успешни, и тим и Себ морају да учине све што је у њиховој моћи да поврате Веберово поверење. То ће бити тежак задатак који са собом носи и одређене тешке одлуке, за које тим у Малезији није био спреман. Јер, иако је деловало да је Ред Бул решио да дозволи Веберу да победи, Хорнер није Фетелу изричито забранио претицање, на начин на који је Рос Брон то учинио са Розбергом само пар кругова касније.

Шта рећи за Себа? Направио је потез који му веома лако може обележити целокупну каријеру, и то не на леп начин. По некима, показао је своје право лице и тако изгубио поштовање које као троструки светски шампион свакако заслужује. Неки ће покушати и да стекну јефтине поене правећи поређење са Фетеловим јунаком детињства, седмоструким шампионом који је бриљантним талентом и бескрупулозним потезима заувек поделио спорт на два непомирљива табора, обожаваоце и мрзитеље*.

Али, пре него што кренемо тим путем, немојмо заборавити да је и онај којег Шумијеви мрзитељи стављају на позицију највећег свих времена, Аиртон Сена, имао своје „жуте минуте" због којих је пре него што је прерано отишао у легенду и те како био критикован и у неким круговима веома, веома неомиљен.

Фетел је несумњиво погрешио. Трампио је седам бодова за свој имиџ и последице таквог избора ће га вероватно заувек пратити. Ако му је икаква утеха, својим потезом је показао да поседује тај убилачки инстинкт који му неће донети популарност, али хоће једног дана место у Кући славних.

Закључићу зато текст цитатом особе која о оваквим ситуацијама зна много више. Давне 1989. године, Френк Вилијамс је изјавио: „Сви врхунски возачи су тешке особе, комплексне личности. Не кажем да ће добра особа увек завршити последња, али најбољи возачи Формуле 1 су посвећени, мотивисани, агресивни, дубоко компетитивни и не прихватају ништа друго осим победе. Оно што их чини најбољима је да су у ствари ђубрад".

*Када је Шумахер у питању, моје скромно мишљење је да је мање некада у животу више. Јер, са неколико титула мање (1994, због инцидента у Аделаиди и 2003, због Фераријеве жалбе против Мишелина), неколико победа мање (на пример Аустрија 2002, САД 2005), и свакако пар заиста глупих потеза мање (Херез 1997, Монако 2006), и Шумахерова звезда би сијала још јачим сјајем него данас.