Непрежаљене шуме Хокенхајма

Када је ужасна несрећа Никија Лауде 1976. године на злогласном и дивном Nordschleife-у означила крај златне ере Нирбургринга, трка за Велику награду (Западне) Немачке преселила се на Хокенхајм, стазу чија је модерна инкарнација настала десетак година раније. По својим карактеристикама, нова стаза у Немачкој је била различита од свих других.

Почињала је захтевним техничким делом званим Мотодром, својеврсним стадионом кроз чије се трибине пробијала асфалтна трака, а затим неповратно бежала у правцу Хардт шуме која ће остати вечни чувар сјајних и страшних тајни Хокенхајма*. Јер ту, у шуми, стаза се састојала од четири правца који су сви били тек мало дужи од по километар и међусобно одвојени шиканама. Овакав облик омогућавао је возачима да јуре брзинама већим од 350 км/х кроз четинаре пре него што би се вратили назад на не много узбудљиви Мотодром.

Призори на ТВ екранима су били спектакуларни. Шарене формуле јурцале су шумом док је лишће пригушивало урлање побеснелих мотора. Све што је за трку било битно дешавало се ту, обично на шиканама које су због наглог кочења биле идеално место за претицање или губљење контроле над аутомобилом.

Нажалост, управо оно што ју је чинило узбудљивом за ТВ гледаоце, показало се као смртна пресуда за легендарну стазу. Јер за разлику од нас који смо посредством телевизије уживали у свему што се дешавало у шуми, они који су платили карту и заузели своје место на Мотодрому најчешће нису видели ништа. Када се томе дода чињеница да је због круга који је био дугачак скоро 7 километара публика само четрдесетак пута у току трке могла да види аутомобиле како пролазе кроз Мотодром, јасно је да је судбина старе стазе била запечаћена.

И тако је почетком миленијума Хер Тилкеу дат задатак да стазу преправи у нешто што ће бити атрактивније за посетиоце. Резултат је стаза-копиле која је задржала досадни Мотодром и косом линијом спојила улазак у шуму и излазак из ње. У новом облику, са дужином од само четири и по километра, трка је продужена на 67 кругова на радост оних који долазе у Хокенхајм и тугу свих нас, ТВ-навијача.

И, колико год се не слагао са одлуком о таквој промени стазе, морао бих да признам да је била логична, само да није једног трагичног детаља. Јер нечијом неразумном одлуком, стари део стазе, који се више неће користити за трке је преоран а затим и пошумљен! Као да смртна пресуда није била довољно сурова, већ се неко постарао да се и гроб прекопа, прелепи оригинални Хокенхајм остаје да живи само у сећању нас, тужних ТВ навијача.

Истине ради, не могу да кажем да је нова стаза лоша. Штавише, да није настала на месту старе лепотице вероватно не бих имао ништа против Тилкеовог дизајна. У свом новом облику стаза представља комбинацију свих могућих кривина - брзих, спорих, а ту је и неизбежна укосница - али и даље омогућава постизање брзина већих од 320 километара на час. Не оскудева ни местима за претицање, а пошто је задржавање у боксу релативно кратко, дозвољава и играње тактичких игрица. Укратко, сви састојци за забавно недељно поподне су ту.

Од повратка у Европу после кратке Канадске епизоде делује као да су Ферари и Ред Бул искорачили мало испред осталих, иако је вероватно исправније рећи да је после Хамилтонове победе у Монтреалу Мекларен у ствари отишао корак уназад.

Алонсо и Вебер су то лепо искористили па су се за сада као једини са по две победе у сезони издвојили на врху поретка возача. И док је Алонсо побрао све могуће похвале за оно што приказује ове године, ја бих посебно истакао Вебера због тога што је своје две победе забележио на две најпрестижније трке у првом полугодишту - Монте Карлу и Силверстону - али пре свега зато што је успешан упркос томе што у његовом тиму недвосмислено преферирају његовог тимског колегу.

Себ је трећи у укупном поретку и нема разлога да буде претерано незадовољан јер не заостаје пуно у генералном поретку а РБ8 делује као да полако овладава тајнама Пирелијевих гума и постаје иста моћна зверка као што су биле и млађе сестре РБ7 и РБ6.

Мекларен у Хокенхајм доноси мало ревидирану шасију, мада тим и даље тврди да је МП4-27 једнако брз као што је био на почетку сезоне. Трагичан пласман на домаћем терену пре две недеље ипак говори супротно и екипа из Вокинга мора да се више потруди уколико жели да поквари планове Пропетом коњићу и Црвеном бику.

Лотус је и даље на пола пута између сјаја и очаја. На Силверстону су црно-златни аутомобили поново били убедљиво најбржи, али то је неким чудом било довољно само за пето и шесто место. Јасно је да је бољи резултат на квалификацијама кључан уколико екипа жели да испуни потенцијал који је евидентан, али за сада нема индиција да ћемо Лотус видети на неком месту у прва два реда на старту трке. Грожан ће због промене мењача морати да стартује пет места лошије од пласмана који избори у суботу али кимијевци и даље имају пуно право да се надају.

Уз дужно поштовање Вилијамсу, који је већ побеђивао у 2012. и Зауберу који умало није, круг потенцијалних фаворита за победу у недељу затвара Мерцедес који увек на домаћем терену има највеће амбиције. Ипак, будући да ће Розберг добити исту казну као и Грожан, а да Шуми и даље не личи на оног немилосрдног шампиона из прве половине прошле деценије, Хокенхајм ове сезоне можда неће донети много радости Сребрним стрелама.

Дилема је дакле: осми различити, нови двоструки или први троструки, али сигурно је да осим тог победника побеђујемо и ми који присуствујемо вероватно најузбудљивијој сезони у историји Формуле 1. Уживајмо!

*Давне 1965. године, страшна Хардт шума је заувек узела Џима Кларка, можда и највећег возача Формуле 1 свих времена. На Хокенхајму се возила неважна трка Формуле 2, али у то време није било необично да на тркама учествују и најбољи тимови Формуле 1, какав је у то време био Кларков Лотус. У петом кругу, Кларк је последњи пут виђен како напушта Мотодром и улази у шуму брзином од преко 200 Км/х. Никад се није сазнало шта се заиста догодило, али сматра се да је механички квар разлог због којег је Лотус излетео са стазе. Двоструки светски првак је погинуо на лицу места, а на месту његове погибије убрзо је конструисана прва шикана на стази, која је добила име по Кларку. Скроман дрвени крст остављен је да означи место на којем нас је напустио најбољи возач којег је свет до тада видео и пуних 35 година био је одредиште тужног ходочашћа свих заљубљеника у овај опасан спорт. Данас, деценију након неразумне одлуке да се стара стаза прекопа и пошуми, ново дрвеће је израсло већ толико високо и густо да више нико са сигурношћу не може да пронађе дрвени крст.