Професор др Душко Илић: Шта су јели наши фудбалери

Да ли смо могли више? Несумњиво. Да ли смо могли да испунимо очекивања нације? Ни најмање. Кога окривити? Свакога, по мало.

Овако укратко, на један можда и колоквијалан начин, можемо сумирати наш учинак у Катару.

Ако, с друге стране, желимо да проникнемо дубље и темељније у разлоге неуспеха наше репрезентације, морамо поћи од чињенице да не постоји један, јединствени кривац на којег бисмо могли "свалити" овакав учинак.

Подбацили су сви - од навијача (да, и ми код куће смо грешили), преко стручног штаба па надаље до самих играча и њихове непосредне околине.

Ипак, пођимо редом.

Важно је да у разматрање узмемо историјски контекст фудбала, пре свега шездесетих, седамдесетих, осамдесетих, али и раних деведесетих година 20. века, када смо ипак (и ово кажем без трунке југоносталгије) били на једном сасвим другом нивоу.

Сетимо се само Момчила Вукотића који је био кључни покретач "ваљка" званог Партизан, затим са друге стране чувеног Пижона, али и Роберта Просинечког - играчи којима је заједничко то да су својим начином игре просто терали све своје саиграче на кретне чинове који су представљали велику опасност за противнике.

Зар је могуће да смо поново дошли у позицију да без једног Никице Клинчарског на спољним позицијама бекова, фантастично покретљивог Вахида Халилхоџића или Блажа Слишковића нисмо у позицији да дамо гол?

Зашто је изостала физичка спрема

Колико је само невероватних узора који могу послужити данашњим играчима свом обликовању.

Својим начином игре, они су представљали један надограђујући фактор - током сваког секунда, сваке утакмице. Тада се фудбал, у много већој мери играо на тзв. "мали фудбал", на повратне лопте.

Ипак, такав начин игре захтева највишу могућу спремност, која је у случају наше репрезентације изостала. Да су момци били спремни у потпуности, показали би своје умеће у потпуности.

Како ипак верујем да нису били потпуно спремни, логично следи и да је њихово умеће далеко веће од онога које смо имали прилике да видимо у Катару. Најбољи примери такве игре били су играчи попут Збигњева Боњека - играчи који су својим умећем померали границе. Играчи код којих су се таленат и знање спајали у једно.

Данас таква појава, нажалост, изостаје. Понекада ми се учини као да никада нисмо имали фантастичне спортске раднике и тренере попут Павковића и Преказија (а живи су, хвала Богу, обојица) који су играче некада учили како да са велике даљине шутну лопту - да буду класични шутери.

До чега се дошло?

До тога да просто немамо играче попут (некада чак и "дивљег") Рунија; немамо тркача попут Тијерија Анрија или играча попут Пиреса који је обележио Арсенал најлепшом игром. Приватне размирице и покушаје естрадизације репрезентације не желим ни да коментаришем. Таквих појава се гнушам.

Лојалност репрезентацији не сме да варира према резултатима једне утакмице или једног такмичења, па макар и Светског првенства. Репрезентација као таква је ствар поштовања и националног поноса (какав год резултат био), и не смемо себи дозволити да подлегнемо насртајима на приватне животе играча. Они баш то треба и да остану - приватни.

Играчи, појединачно, врлине и мане

Желим да се осврнем и на појединце. Филип Костић је неприродно брз и несумњиво је један од наших најквалитетнијих играча, чак бих рекао и један од најбољих играча света на својој позицији, али ипак у Катару није поседовао телесне особине за екстремно брзе и нагле покрете, нарочито када на то додамо потпуно погрешан, акутни и рехабилитациони тренажни процес. Његова телесна структура се јако брзо пуни и захтева преко потребно, обимно ледирање и филигрански прецизно прилагођавање регенерације ткива и исхране.

Душан Тадић, као наш можда и најкреативнији играч, је све време према мом скромном мишљењу, играо у "другој брзини".

Андрија Живковић је на својој позицији имао запажене моменте, али укупно посматрано - на томе је све и остало.

Сви играчи су имали своје моменте, али нису функционисали као екипа и нису показали континуитет квалитета игре.

Ово је типичан пример како је заказао механизам сродног груписања три играча у зони. Уместо да буду попут једног сазвежђа, наши момци су били мисаоно и физички удаљени попут две галаксије.

Занемарује се аспект здравља играча. Поједини играчи репрезентације су дуго носили повреде, или последице повреда, без да су оне адекватно и дуготрајно саниране, чинећи их тиме неупотребљивим за репрезентацију.

Сваки играч поседује своје индивидуалне квалитете и искључиво кроз индивидуалан приступ свакоме од њих, а узимајући у обзир баш те квалитете, можемо постићи да као тим, као екипа - постигну резултат.

Притисак нереалних очекивања

Као јавност смо такође, на известан начин, допринели неуспеху, и то баш из најбољих намера.

У данима и недељама пред почетак мундијала, често смо виђали наслове са баснословним предикцијама о пласману репрезентације.

Полуфинале је тада деловало "на дохват руке", а било је оних којима ни финале није деловало незамсиливо.

Ставити момке под такав притисак, пред толика очекивања нације, било је у најмању руку некоректно. Не желим да кажем да такав успех једном нећемо постићи, али је Катар нажалост показао да често умемо да преценимо сами себе.

Опет понављам - нажалост.

Просто, не сме се десити да победимо Бахреин са толиком разликом, а после дођемо у ситуацију да немамо снаге за много озбиљнијег противника какав је Бразил.

Такође је важно да се запитамо ко се и на какав начин бави психолошком припремом наших играча. Ко то води рачуна о енергизацији наших играча и стварању механизама за реализацију енергетских њихових енергетских потенцијала?

Из мог угла, делује да се тиме нико на озбиљан начин није ни бавио. Ипак, са нешто ведрије стране, видело се после Стојковићевог доласка на место селектора, а нарочито током квалификација, да постоје снага, воља и жеља - додао бих, уз модификацију извесних параметара и могућност за сјајне резултате.

Ипак, могућности су једно, а реалност на терену нешто сасвим друго. Играти квалификације за мундијал не може се поредити са (психичким) притиском и (физичким) интензитетом такмичарског турнира попут Светског првенства. Одбрана је у свим утакмицама била потпуно немобилна и није било могућности да момци парирају противницима.

Кондиција условљава тактику

Развој напада из задње линије текао је релативно споро у односу на поставку одбране противника, која је у већини случајева увек стајала иза лопте стварајући густу формацију коју смо покушавали да пробијемо преко бокова. Врло предвидива ситуација коју су противници у великом броју случајева неутралисали.

Једноставније речено, неколико пута смо бљеснули, пласирали се "на жилет" и затим поново показали да наша селекција није врхунски "утегнута" организација са јасном систематизацијом, већ да смо скуп (не и екипа) индивидуалног талента и велике жеље. Такав скуп, озбиљнији резултат од овога из Катара, не може остварити.

Играјући без правих, одбрамбених бочних играча, противнику је остављан отворен простор да у "један-на-један дуелима" са нашим централним одбрамбеним играчима исте надиграју, а између осталог због њихове висине која резултује мањом покретношћу баш у таквим ситуацијама које су природно, опасне по наш гол. Такође, приметан је и недостатак удараца из зоне шута у оквир гола, чиме смо имали мали број голова ван 16 метара.

Већ сам спомињао да је један од кључних разлога за све ове недостаке неадкеватна исхрана играча. Она, исто као и други видови припрема, мора бити прилагођена њиховим индивидуалним карактеристикама, као и кретним чиновима које изводе у оквиру својих позиција, како се не би поновиле грешке услед којих нашим играчима пада учинак у другом полувремену, када су потрошили елементарно активне шећере и (већином) ушли у нешто шта зовемо "локални пад".

Сасвим је јасно да је такав приступ исхрани играча изостао.

Исто тако, имамо читав низ играча који не поседују елементарно техничко образовање када је у питању трчање.

Таленат против организације

Кључ успеха је у високој фреквентности кретања током целе утакмице. Важно је да у наредним наступима постигнемо такве услове припреме, да се сваки играч појединачно третира и припрема у складу са својим специфичностима, способностима, позицијом, али и улогом у тиму.

Механизам регенерисања играча је такође од неизмерног значаја и важно је да изнађемо и искористимо све превентивне и заштитне методе како би играчи задржали максимум свежине.

Узмимо за пример утакмицу са Камеруном - како је могло да се догоди да пропустимо такво и толико вођство? Да ли је то био баш поменути притисак јавности на момке, због којег су подлегли (контрапродуктивној) жељи за још убедљивијом предношћу, или је ипак грешка била у стручном штабу?

Уколико се пак утврди да је ово друго у питању, важно је да спознамо да ли су заказале психолошке или кондиционе припреме играча.

Уочљиво је такође да је учинак наше селекције драстично опадао после 60. минута игре - линеарно у свим утакмицама. Простије речено, хтели смо да победимо Бразил на исти начин на који они играју већ 100 година, а то једноставно није могуће. У таквој утакмици, само су контранапад и прекиди могли дати добар резултат, али играчи у систему игре нису били добро распоређени.

Утакмица са Швајцарском може нам послужити као савршена илустрација нашег учинка: наши момци су дали два гола који су огледало велике количине талента, док је селекција Швајцарске своја 3 гола дала кроз сјајно организоване и врхунски изведене нападе. Била је то дакле утакмица талента против организације, у којој је организација однела заслужену победу.

На крају, остаје питање да ли је наше учешће на мундијалу у потпуности неуспешно?

Јесте, али само уколико се из наступа у Катару не извуку прави закључци, ако се не идентификују све грешке и уколико се њима не позабавимо систематски, организовано, доследно и уколико се коначно не ослонимо на комбинацију науке и непроцењивог искуства великана нашег фудбала.

Учинак на квалификацијама за Европско првенство ће убрзо дати суд о томе.

Аутор текста је редовни професор Универзитета у Београду, вишеструки члан националних и олимпијских стручних штабова у неколико спортских дисциплина, привредник и члан Извршног одбора Олимпијског комитета Србије.