Читај ми!

Игра наших живота: Крв, сузе и први фудбалски клуб на свету

Кнапан? Не звучи познато? Хурлинг? Нисте чули? Кампбол? Опет ништа... Зрикавци. Штета, јер све ово су имена фудбала. Сви они су његови преци и рођаци. Сви они су његова крв (имајући у виду њихову инхерентну насилност, ово последње можете прихватити не само идиоматски, већ и сасвим буквално).

Игра наших живота: Крв, сузе и први фудбалски клуб на свету Игра наших живота: Крв, сузе и први фудбалски клуб на свету

Све је ствар семантике, заправо. Новчаник-буђелар, обрва-веђа или астал-сто ситуација. У средњем веку тимске игре су се звале фудбал, али су се звале и многојако другачије. Хурлинг, кнапан, кампбол или кампинг, ба игра, каид, bottle-kicking (шутирање флаше, која је заправо била дрвено буренце, али мало касније више о овоме)... Све ове игре биле су много, много, много, много тесније повезане са средњовековним фудбалом и разлике међу њима су биле много, много, много, мно... - схватили сте - мање него разлике између модерних спортова.

Јаснија дистинкција, неко коначно разилажење између игара са доминантним шутирањем лопте (association football) или бацањем или ношењем лопте у руци (оба рагбија или амерички гридајрон фудбал), тек је почињала да чкиљи кроз крмељиве очи у овом периоду, а коначно се догодила сасвим и недвосмислено тек у 19. веку. Све до тада, тимске игре лоптом (или у случају кнапана дрвеним диском) биле су махом један велики и сродни, насилни и узбудљиви, бућкуриш.

Три су основне карактеристике које чине ову дисфункционалну породицу. Објекат, дакле не увек лопта, је контролисан рукама, ногама, грудима, главом, некада палицом. Поени су додељивани убацивањем, погађањем или уласком са објектом у „гол" (енг. циљ). Гол, коначни објектив игре, могао је да буде дрво, капија града, брдо, поток, простор специјално исцртан на зиду... У свим овим играма, за разлику од рецимо крикета (где један играч игра сам против целог тима), тимови су истовремено и сарађујући међусобно играли једни против других.

Продрети у саму суштину и форму свих ових игара није превише лако. Један од веома ретких детаљнијих сведочанстава долази нам из раног 17. века из Корнвола, где је игран хурлинг. Постојале су две врсте - hurling to the countrie и hurling to goales.

У првој варијанти голови су били куће, капије, па и читава села и градови, понекад удаљени и до четири миље. Играна је сребрном лоптом, без превише бриге о броју играча са обе стране, нити о њиховом бројчаном паритету. Циљ је био однети лопту до „гола" своје екипе. Била је то игра толико жестока, а утицај њеног поседа толико јак, да је поређена са „пакленим духом".

Иако готово потпуно дерегулисана (неки играчи били на коњима, а посматрачи су могли да се придруже руљи у било ком тренутку, што је читавом спектаклу давало изглед залауфане снежне кугле), постојале су јасно дефиинисане позиције у тиму. Играчи су могли да буду fore-ward, wings, rere-ward, што је, очевидно, аналогно војној терминологији.

Hurling to goales је била развијенија игра, са 15, 20 или 30 играча на обе стране. Овде имамо и први пример одбране „човек-човека", јер су ривали били директно упарени и једни за друге задужени. Није било дозвољено да два играча истовремено нападну носиоца лопте у покушају да му је узму. Неутрална особа би убацила лопту у игру.

Такође су постојале веома стриктне дидаскалије играчких позиција. Stopping hurlers су, тако, били дефанзивци испред голова. Израз за додавање био је dealing. С друге стране, много чешћа вештина је био butting, што је термин за ударање песницом у груди како би се онеспособио или успорио ривал и његово напредовање. Лопта се није смела додати саиграчу који се налази испред носиоца лопте (пример стриктног офсајд правила какво данас постоји и даље у рагбију). Ова врста хурлинга играна је највише током венчања.

Кампбол или кампинг, игран у Источној Англији, игра је чије име носи етимолошку везу са германском речју kämpfen, која, наравно, означава борбу. Мечеви су најављивани у локалној штампи. Голови су били удаљени до 200 јарди, а широки 15 јарди, начињени од одеће самих играча. Лопту опет подбацује неутрални посматрач, а тимови (које чине од 10 до 15 играча) настоје да је ухвате и однесу до сопственог гола. Сва врста гурања, блокирања, физичког опструирања су била прихватљива. Ако играча са лоптом ухвате и тиме зауставе његово надирање, он мора да баци (никако преда) лопту саиграчу, који онда наставља јуриш ка голу како би освојио поен (notch или snotch). Седам или девет сночева доносило би победу, а некада би мечеви били и временски ограничени (играло се најчешће пола сата).

Постојала је и подврста. Кикинг камп је био игра са већом лоптом у којој се ова, иде хипотеза, искључиво или углавном шутирала.

Кнапан, игран у јужном Велсу, прецизније у Пемброкширу, некада би имао и 2.000 учесника. Камење је коришћено да се онеспособи противник, а гледаоци нису постојали, јер би свако ко се појави морао да учествује ако акција дође до њега.

У Ирској је постојао ираз "ag imirt caid" (играти каид). Отац В. Ферис је описао крос-кантри каид, у коме је циљ био пренети лопту преко границе парохије, и пољски каид (field caid), у коме је постојала маркација терена и прецизно одређен број играча. Гол је био лук, сачињен од савијених грана суседног дрвећа. У округу Кери, пре свега, игран је овај први каид. Смернији варијетет ове игре, са по шест играча у тиму, игран је у Даблину у раном 18. веку.

У Шкотској, у Киркволу на Оркнијским острвима, у Дансу, Џедбургу и Роксбургу (као и на још многим местима), Uppies и Doonies, у зависности од географске локације са које потичу играчи, играли су ба игру (ba' game, у Џедбургу позната као hand ba' game).

Правила су била (и данас су, јер игра постоји и даље) једноставна на исти начин на који су минотаури једноставни. Напросто, нису постојала. Узми лопту, постигни гол и окончај меч. Све између је потпуно арбитрарно и препуштено физичким могућностима и моралним ограничењима играча. Сматра се да игра на Оркнијским острвима има везе са фолклором архипелага, односно чувеном Оркнијинга сагом која говори и о Харалду Лепокосом, легендарном првом норвешком краљу и његовом освајању ових крајева.

Ба игра је имала ефекат циклона у градовима и градићима где је игран. Домицил је морао да поставља дрвене даске на прозоре и да се, сасвим дословце, барикадира док ука и бука не прођу.

Међутим, у 16, 17 и 18. веку фудбал и његови рођаци нису увек били оспоравани и, штавише, постајали су све уређенији и (усуђујемо ли се да кажемо?) софистициранији.

У књизи објављеној 1561. године, енглески педагог Ричард Малкастер, директор чувених лондонских школа Мерчант Тејлорс и Сент Полс, залагао се за смањење броја играча, мање грубости и независни ауторитет (trayning maister) на терену који би све то надгледао. Сматрао је фудбал, овај припитомљени фудбал, корисним у едукационе сврхе.

Малкастер се залагао и за стриктнији kicking game (игру у којој се лопта пре свега шутира). Током времена управо је ова форма фудбала постајала све популарнија док, напослетку напослетка, није постала и преовлађујућа у многим крајевима. Посета Лондону Француза по имену Сосјур у 18. веку, видимо кроз кореспонденцију коју је имао са својом породицом у домовини, приказује фудбал као игру шутирања.

Дејвид Ведербурн, учитељ латинског из Абердина, дао је својим ученицима да преведу одељак који описује игру са јасно дефинисаним улогама и тактиком.

Напослетку, сер Томас Мор је упоредио свет са фудбалском лоптом (rounde rollying footeball).

Бери Сент Едмундс школа у Сафоку наводно је играла фудбал још 1550. године. Хорнси, градић на источној обали, место је првог познатог помињања терена за фудбал (17. век), знаног као Footeball grene. У разним катастрима и мапама, нешто касније, можете пронаћи такође и фудбалски "close" и фудбалски "garth" (башта), места сасвим јасно одређена за игру која не би реметила бонацу нормалног живота.

Ово је, наравно, био изузетак и фудбал је и даље превасходно игран на улицама, трговима, пољанама и био је и даље, за неке (или многе), подједнако стихијски организован и варварски мучан као и "спектакли" јавног кажњавања - од готово бенигног пилорија до напросто ужасног квортеровања (черечења) - пре него што је ово уклоњено из јавног простора и коначног развитка концепта затвора.

Опис меча из Хичина у Хартфордширу, игран 1772. године, показује фудбал какав је тада најчешће био - као анархични рејв који би помео све пред собом у радијусу који није било могуће одредити. "Лопта је потонула у језеро Прајори, онда је ношена улицом Ејнџел, преко пијачног трга до пивнице 'Артичока', да би коначно гол био постигнут њеним пролазом кроз улаз Сент Мерис цркве". Звучи, зар не, као активност у којој би се Тасманијски ђаво Ворнер брадерса сјајно снашао.

Уз све ово, ту је био и социјални лубрикант првог реда, неизбежан у свим деловањима у којима је учествовао већи број људи (читај више од једног). Говоримо, јасно, о алкохолу, који је у Енглеској пре индустријализације - Merrie England - био много доступнији. Једна студија је показала да је 1647. године, у селима јужног Ланкашира, постојала једна таверна (ale house) на дванаест домаћинстава, односно једна на 57 становника. Сви су пили, а онда би се упустили у фудбал. На крају, ко може да тврди да су престајали са пићем чак и док су играли... Неког превеликог мира и реда ту није могло да буде.

Све је могло да има и бенигнију форму. Рудари на северу Енглеске су имали обичај да чекају испред цркве излазак младожење како би захтевали новац за фудбал, који су по правилу и снази, говорило се, вековне традиције и добијали.

Ипак, неке друштвене појаве су најавиле цивилизовање, умировљавање и стандардизовање игара. Кметови су временом постали слободни сељаци, а племићким власницима земље придружили су се власници земље којима се боја крви и вена није поклапала. Они су били познати само као „gentlemen". Виши сталежи су почели да организују мечеве заједно са припадницима нижег стратума друштва, али намећући сопствене норме понашања и ублажавање неконтролисаног насиља (дакле, неконтролисаног насиља, нипошто самог насиља, оно је било вољено као и увек).

Социјална хијерархија, тврди се, била је много мање ригидна у Енглеској у 16. и 17. веку него ма где у западној Европи.

Ништа необично, јер Британија није имала апсолутног монарха, као рецимо Француска, и утицај двора није био неограничен. Његово номинално противљење насиљу није било превише убедљиво племићима који су уживали сасвим пристојан ниво аутономије и комоције одлучивања шта ће и на који начин радити.

Арчибалд Кембел, седми гроф од Аргајла, играо је фудбал, што знамо јер је током суђења сер Џону Кембелу од Ардкингласа, због убиства рођака, овај сведочио како је „његов господар играо фудбал". Он није једини племић који је волео лопту, па су тако играли и Емануел Скроуп, гроф од Сандерленда, и Лорд Вилоби од Ерезбија.

Оливер Кромвел је 1628. године, дакле у младости, описан као „један од најважнијих организатора и играча фудбала". Краљ Чарлс Други Стјуарт је 1681. године присуствовао мечу између својих и слугу Кристофера Монка, другог војводе од Албемарла. Меч је почео бацањем војводинине марамице преко лопте, које су у овом периоду често пуњене грашком, што им је давало шкргутави тон.

Све њих престигла је Мери Краљица Шкота, која је 1568. године гледала своје дворјане како играју „вешто, хитро и снажно", како је забележила у свом дневнику начињеном током боравка у замку Карлајл.

Иначе (ако уопште можемо почети наредни параграф овако, као да у себи не носи једну тако важну информацију), најстарија фудбалска лопта је направљена у Стирлингу и откривена је иза зида краљичине одаје у стирлиншком замку, који је декорисан четрдесетих година 16. века. Направљена је од кравље коже и свињске бешике, а дупло је мања од модерне фудбалске лопте. Неки сматрају да је стављена у зидну конструкцију као заштита од враџбина, што је била честа пракса у то време.

Мање важни властодршци такође су знали да буду фудбалске присташе. У граду Пулу, градоначелник, његова жена и остали локални достојници организовали су пикник и гледали младиће „који су уживали у фудбалу". Свештеник у Узбију, малом месту у Камбрији, водио је своје парохијане после поподневне молитве у таверну, а „младу сорту пустио да игра фудбал".

У 17. веку, у Шкотској, фудбал је био посебно моћан у Елгину (постоје докази о његовом интензивном игрању још од 1598. године) и Банфу, а игран је још у Лохтону (1601. године, када су размирице решаване потезањем пиштоља) и Абердину (1605. године). У истом периоду, у Енглеској, развијенији лоптарошки крајеви били су Манчестер, Пенистон и Мејдстон. Хексам (1647. године) нуди вероватно најранији навод о игрању фудбала у Енглеској у овом веку. У овом столеђу фудбал је редовно игран недељом у селима Вилтшира.

Сер Џон Бренстон говори о навици становника Лондона, углавном младих шегрта, да играју фудбал на залеђеним улицама у 17. веку, што је само наставак навике која је уврежена крајем 16. века, а вероватно и раније, у неосветљеним браздама историје.

У истом веку песници су описивали фудбал ратара и пастира, који су лоптом кратили хладне и влажне зимске сате. Слепи ирски песник из округа Лаут, Séamas Dall Mac Cuarta, описао је фудбалски меч одигран поред Слејна крајем 17. века између тимова из области поред река Бојн и Нени.

Иако вероватно најраније помињање фудбала у Енглеској у 18. веку долази из Грејт Неса у Шропширу (1709. године), фудбалски најнапреднији региони у овом периоду су били, недвосмислено, Источна Англија до Линколншира, Ланкашир и Лондон.

У Источној Англији фудбал је игран на вашарима. Мечеве су промовисали власници пабова (мање као мецене, више као монетарни опортунисти), али су их понекад спонзорисали и припадници виших друштвених слојева. Меч у Њумаркету, одигран 1751. године, гледало је 6.000 људи.

Не чуди, стога, што су неки фудбалери стекли огромну славу, попут Хјуа Рајта из Сафока који је био активан између 1767. и 1773. године.

Он, можда, чак и није најранија фудбалска звезда. У тексту из 1711. године, описан је фудбалски меч у коме се „Том Шорт понашао толико добро да се већина људи сложила да је немогуће да остане нежења до наредног сеоског празника".

Нажалост, фудбал је у Источној Англији изгубио усхит раје која је била његова основна јазбина како се век ближио крају. Добрим делом то је и због тога, сматра се, што је у мечу између Норфока и Сафока, услед несагледивих количина насиља, погинуло девет играча.

Нешто северније, у Линколнширу, фудбал је често коришћен као протест против приватизовања земљишта. Неретко је забрањиван у урбаним срединама, као рецимо у Лауту 1745. године. Међутим, фудбал је у овом региону био довољно развијен да у лето 1795. године Озборнби и Билингборо одиграју меч у којем су ови други носили плаво како би се разликовали у односу на противнике.

У Ланкаширу, тачније у Рочдејлу и Берију, организовани су турнири између заједница (у Енглеској их називају цивилним парохијама). У Берију су, такође, власници пабова видели комерцијалну вредност фудбала, па је тако 1755. године организован меч са десет играча на обе стране. Меч је трајао три четвртине часа, а награда је била шешир за сваког од играча победничког тима.

У овом периоду основан је и први фудбалски клуб на свету. У Лондону је настао Џимнастик Сосајети (The Gymnastic Society), који су чинили људи родом из Вестморланда и Камберленда, насељени у престоници. Окупљали су се редовно како би се бавили двема спортовима, фудбалом и рвањем. Када су чланови клуба завршили са пословима у Лондону и вратили се на север, клуб је практично расформиран 1789.године.

Исте године, једне мајске среде и мало северније, одигран је и један истински невероватан меч. Зарад опкладе од 200 гвинеја, један у изворима неименовани млади џентлмен играо је против 11 најбољих играча округа - и победио након четири и по сата игре.

У Ирској, између 1758. и 1766. године, даблиншке новине су извештавале о мечевима у Милтауну, Драмкондри и Фингласу.

Ипак, и поред свега овога, фудбал је, на уласку у 19. век, почео постепено да копни у читавој Британији, изузимајући једино можда Јоркшир (у Хаворту играни мечеви недељом, упркос противљењу локалног викара). До 1831. године забележена су само три фудбалска меча у Источној Англији (од чега два у Рамворту), док је до истог периода ускршњи шампионат најбољих играча у Берију престао да се игра.

У ово доба, у Бромфилду у Камберленду, постојао је интересантан обичај међу школарцима. Интересантан колико и цикцактави, неумитно последњи лет инсекта терминално повређених крила.

Затворили би се у учионици на три дана, док је учитељ покушавао да се пробије кроз барикаде. Ова опсада била је шарада у својој бити. Ако би учитељ у периоду од три дана успео да се инфилтрира или пробије унутра ништа се не би догодило, али уколико, пак, не би био успешан (што је готово увек био случај) сачињен је споразум о капитулацији који су потписивале две стране. Једна ставка уговора је била неизоставна - одобравање играња два фудбалска меча. Циљ игре је био однети лопту у кућу капитена једног од тимова, које су биле удаљене неколико миља.

Културну маргинализацију традиционалног фудбала, како се овај процес назива, озваничио је Џозеф Страт, писац и историчар, у свом делу The Sports and Pastimes of the People of England (Спортови и разоноде народа Енглеске) из 1801. године. Стање и статус фудбала, који је тада, тврдио је он, уместо синтагме game at football много чешће називан goal at football (јер је главни атрибут фудбалског меча умешност његових протагониста да бране и нападају гол) је описао овако:

„Некада је био јако популаран међу обичним светом, али је сада пао у немилост и јако се мало игра".

Откуд то одједном? Шта се догодило?

уторак, 18. јун 2024.
24° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије