Разоткривање Шекспира

Шекспир је пре 400 година говорио да је позоришни комад огледало природе. У Шекспировим огледалу данас гледамо сопствено лице. Разоткривањем Шекспира настојимо да разумемо одакле је све дошло како бисмо открили куда све иде.

• Шекспир, савременик

ТВ Фељтон - емитовање 23.04. Други програм у 21.10
Редакција за културу и уметност

• Разоткривање Шекспира

BBC серија (6 епизода у трајању од 50-52 минута) од 24.04. недељом, Други програм у 22.30
Редакција за културу и уметност

1. Џоели Ричардсон о Шекспировим женама
2. Шта стоји иза приче о Макбету
3. Дерек Џекоби о Ричарду II
4. Тревор Нан о Олуји
5. Џереми Ајронс о Хенријима
6. О Хамлету - глумци који су играли Хамлета

• Шекспир у позоришту

ТВ Театар - недеља, Други програм у 21.00
КУП - Редакција драмског и домаћег серијског програма

10.04. Краљ Лир -Teatar Ulisess
17.04. Богојављенска ноћ - Позориште Бошко Буха
24.04. Отело - Bitef Dance Company

• Шекспир на филму

Мини филмски маратон - субота 23.04. Други програм од 15.00
Редакција филмског програма

Ромео и Јулија (1954.) редитеља Рената Кастељанија са Лоренсом Харвијем
Отело (1956.) редитеља Сергеја Јуткевича са Сергејем Бондарчуком
Бура (2010.) редитељ Џули Тејмор, улоге: Хелен Мирен, Фелисити Џонс

Небојша Брадић

Краљ Лир или О глумљењу лудила

Верујем да ћете се запитати зашто сам одабрао баш ову тему за размишљање о Шекспиру. Можда због турбулентних промена у свим сегментима живота, како у свету тако и у нас. Или због тога што позоришним уметницима никада није било теже да раде свој посао, нити је икада било овако компликовано професионално правити позоришне представе. А можда највише зато, што се људи, који се у овом времену баве глумом и позориштем, све чешће сами питају да ли су сишли с ума.... У трагању за истином, праве одговоре можемо наћи само дубоко у себи. Тај унутрашњи простор као заједнички именитељ намеће паралелу између глуме и лудила - јер истину подједнако добро можемо пронаћи кроз глуму, као и кроз лудило.

Почињем подсећањем на краља Лира, који на почетку драме позива своје кћерке на испит породичне љубави. Две кћерке, обе сервилне и манипулативне, полажу овај испит, док трећа кћер, иако одана и истинита, не пролази испит. Када се појавило лудило, његови снажни ефекти преобразили су људе у Лировом окружењу и последице тога воде катастрофи.

Оно што луда особа највише жели, јесте да јој верују да она има решење. Међутим, она не зна који је то проблем за који има решење. Како се у Краљу Лиру показује, решење долази пре проблема, па тако и само решење постаје проблем. Драма почиње у атмосфери провере веродостојности породичне љубави, а онда се открива прикривено лудило. Фројд каже да смо ми најлуђи онда када смо за нас саме најверодостојнији. Јунак је, како то речи песмице кажу, онај који први зна и последњи који то открива.

Ако је лудило облик отуђења, глумљење лудила нас упознаје са најпоразнијим облицима које отуђење може да узме. Ако је лудило "потреба да се верује", у случају глумљења лудила имамо представу у коју треба поверовати. Уколико поверујемо у ту представу, то нам омогућава да се запитамо о потреби луде особе да јој се верује, посебно о потреби да она верује сама себи.

Код болесника је најтеже отклонити и излечити праксу лечења себе. Лечење од лечења суочава нас са правим проблемом. Алкохоличар пати од онога што је у првом тренутку изгледало као решење проблема, да би касније постало проблем за себе. Право питање није како ће неко да престане да пије, већ чему је алкохол у првом тренутку послужио као лек. Због тога би, размишљајући о Краљу Лиру, требало да размишљамо о лудилу као облику лечења себе - тако драстичном да је стварни проблем болести тешко открити. Или, да будемо још прецизнији, изгубљен је пут за то. Проблем је решењем гурнут у заборав.

Шекспир чува проблем у решењу. То ради и глумац, док игра лудило: тамо где има сумњу у себе, он изграђује огромну снагу убеђења, тамо где постоји парализа, сада су несамерљиве могућности, где је била измучена душа, сада је човек који у сваком тренутку зна шта треба предузети. То је покушај да се ојача решење које открива проблем. Ми видимо главног јунака који гура своје планове ка напред и стално говори да зна шта ради. А онда, полако изнутра почне да цури катастрофа.

Сем ретких културних момената у којима је лудило имало привилегован статус, а поједине луде особе биле идеализоване као песници или обележене као саботери друштвеног поретка, историја лудила је углавном негативно обележена. За трагедију, као и за представу лудила, публика има различиту позицију од публике за друге категорије. Питање - зашто трагедија пружа задовољство публици, може бити преформулисано и другим питањем: зашто (или како) лудило (или глумљење лудила) пружа задовољство? Или зашто изузетна глума лудила пружа изузетно задовољство? Која је то врста задовољства? Парадоксалан проблем глумаца који играју "луде" улоге је да они имају публику која је жељна њихових речи и припремљена за драму коју ће пратити. Поприште те драме је позориште у коме се лудило изводи, простор у коме су "луди" јунаци чувани, у коме могу да у исто време буду слављени и кажњавани, да говоре и буду слушани и, ако је потребно, убијени, а да стварно не умру.

Гледаоцу се у позоришту пружа прилика да се ангажује без опасности да ризикује. За разлику од "лудог" јунака и његових сарадника, публика је ослобођена обавезе да тражи решење проблема. Ако лудаци говоре као краљ Лир, посмислићемо да би требало да их чујемо. Гледалац присуствује представи Краља Лира, учествује у стварању илузије и са собом носи садржај онога што се дешава.

Глумац који глуми лудило пред собом има питање: да ли виц може бити бољи од његове публике? Ако се нико не смеје, да ли је то уопште виц? То се може превести и на питање: јесу ли речи луде особе стварно речи уколико нико не може да их схвати? А ако оне нису речи, шта су онда?

Глумљење лудила значи говорење Шекспирових стихова све док они имају смисла. У Краљу Лиру постоји прогресија несхватања личности која главног јунака излуђује и на крају уништава. Схватање свега тога у овом контексту, као и виц, нужно не значи разумевање, већ способност да се са тиме буде покренут. Како је Фројд рекао, ми ретко разумемо шта је то у вицу што нас забавља. Зато и ретко знамо шта је то са лудом особом што нас узнемирава. Али, када смо у позоришту, знамо зашто и како глумљење лудила ради за нас. Зато хвала Шекспиру и његовом делу који ће нам бити сигурно уточиште, можда једино у којем лудило није право и опасно.