Циклус филмова Алена Делона, глумца анђеоског лица

Циклус почиње “Ловом на шефа банде” (Jeff, 1969.), филмом којим је Делон даље трасирао своје улоге опасних момака, често са оне стране закона. Није претерано рећи да је добрим делом глумио себе, пошто су га гласине о везама са подземљем пратиле током читаве каријере. Један од таквих случајева била је смрт његовог телохранитеља, београдског жестоког момка Стевана Марковића, што је тада изазвало велику аферу и низ контроверзи о везама политичара и славних личности са организованим криминалом. У “Лову на шефа банде”, Делон тумачи улогу гангстера који после успешне пљачке покушава да нађе вођу несталог са новцем. Овај филм снимљен је у продукцији Делонове компаније “Адел”, што му је у наредном периоду омогућило већу креативну слободу.

Други у циклусу је филм атипичан за Делона. Комедију “Тихо, тамо доле” (Doucement les basses, 1971.), упркос снажној кампањи, тадашња публика није заволела јер је искочио из оквира по којима је био познат и није прихваћен као комичар. Филм говори о свештенику коме се врати супруга за коју је мислио да је мртва. Следећи у низу је такође Делонова продукција, “Два човека у граду” (Deux hommes dans la ville, 1973.), где се враћа ликовима који су му били ближи. Бивши пљачкаш банака пуштен је на слободу после десет година. Социјални радник му помаже да се врати у нормалан живот, али почиње да га прогања полицајац од раније киван на њега. “Два човека у граду” је био део кампање против смртне казне. Режисер Хозе Ђовани био је осуђен на смрт одмах после рата 1945. године, али је добио помиловање. Након ослужене десетогодишње казне, почео је да се бави филмом, а смртна казна у Француској укинута је 1981. године.

“Борсалино и компанија” (Borsalino & Co, 1974.) смештен је у Марсељ тридесетих. Двојица гангстера пробијају се до врха подземља, али Делонов лик Рок Сифреди схвата да на започети улични рат неће гледати благонаклоно полицијски комесар који се дотад није много мешао у мутне послове доклегод они нису угрожавали друге. “Опасна професија” (Flic Story из 1975, познат и као “Полицијска прича”) још један је од филмова у режији Жака Дереја, са којим је Делон имао дугу сарадњу. Делон се овде појављује у улози детектива који се даје у потеру за (узгред буди речено, истинитим) криминалцем Емилом Бусоном, одбеглим из затвора. Бусон је за собом оставио преко сто пљачки и тридесетак лешева. Ален Делон у “Смрти корумпираног пацова” (Mort d’un pourri, 1977.) игра полицајца који покрије убиство рекеташа повезаног са политичарима. “Гангстер” (Le gang, 1977.) прати успон банде одмах после Другог светског рата, док “Лекар” (Le toubib, 1979.) Делонов лик славног хирурга смешта у фиктивни модерни рат. “Тројицу треба убити” (3 hommes a abattre, 1980.) враћа Делона у оквире крими-филма где се најбоље сналазио. Наредна два у циклусу, “За полицајчеву кожу” и “Борац”, режирао је, продуцирао и написао сценарије сам Делон. У том тренутку био је већ краљ крими жанра, што је у истом маниру наставио са “Недодирљивим”, али је потом направио искорак са “Пролазом” (Le passage, 1986.) где Делонов лик, филмаџија који ради на анимацији с поруком против насиља погине и суочи се са Смрћу са жељом да се нагоди. На крају, после “Не дирај пандура док спава”, биће приказан “Повратак Казанове” из 1992. где Делон тумачи лик легендарног заводника, помало већ у годинама, по ко зна који пут заправо глумећи – самога себе.