Циклус филмова Ањес Варде, понедељком на РТС 2

Ањес Варда, рођена је као Арлета Варда у Бриселу, 30. маја 1928. године. Добитница је низа награда, укључујући награду Европске филмске академије за животно дело, као и почасне Златне палме у Кану, која јој је свечано уручена 2015. године као првој жени којој је припало то признање. Такође, била је најстарији филмски уметник и прва жена која је добила награду почасни Оскар (2017. године).

Позната по филмовима Поант Корт (La Pointe Courte, 1954), Клео од 5 до 7 (Cléo from 5 to 7, 1961), Без крова и закона (Vagabond, 1985), Жако из Нанта  (Jacquot de Nantes, 1991), Ањесина плаже (Les plages d'Agnès, 2008), Варда је припадала "Левој обали" француског новог таласа, заједно са Аленом Ренеом, Крисом Меркером и Маргарит Дурас, а 1971. била је и једна од ретких жена, потписница Манифеста 343. Бавила се и фотографијом и радила уметничке инсталације. Фокусирана на документарни реализам, критички је коментарисала друштвену стварност, а посебно се бавила и феминистичком тематиком.

РТС ће на свом Другом програму хронолошким редоследом емитовати чак 35 остварења (краткометражних и дугометражних) ове филмске уметнице, а циклус ће започети њеним првим и уједно и култним филмом Поант Корт из 1954. године, који према речима многих историчара филма носи титулу првог филма Новог таласа. За њега је везана анегдота да је Агнес погледала само један једини филм, и то Грађанин Кејн (Citizen Kane), пре него што је направила La Point Courte. Радња филма смештена је у La Point Courte, малом месту које се налази у близини Сете, града на западној медитеранској обали. Филм прати млади пар који ту проводи неколико дана како би одлучили да ли ће остати заједно или не. Поред њих гледаоци посматрају свакодневни живот ове регије, њене становнике, њихове дневне ритуале, проблеме, дружења, слободно време... Ањес филму даје и аутобиографски моменат јер је и сама живела у овој области и веома добро је познавала, па се у филму преплићу документарна форма и фикција и овим филмом она гради свој правац ког ће се држати у свом даљем стваралаштву али и којим ће утицати и на сам развој француског филма...

Међутим, филм тада није имао добар пријем код публике а ни код критике, па је Ањес своје стварање паузирала на неколико година... Године 1961, враћа се са новим дугометраним филмом - Клео од 5 до 7, који преноси тачно деведесет минута (колико и траје филм) из живота гламурозне младе певачице док она чека резултате тестирања на рак. Критичари га сматрају ремек-делом које приказује дух времена у Паризу 60-их година, чак занимљивији и концептуално елегантнији од филма Жак-Лик Годара До последњег даха.

Филм Срећа (La Bonheur, 1965) је необичан филм о срећно ожењеном породичном човеку чија веза с другом женом води његову жену до самоубиства, а он после њене смрти наставља да срећно живи с љубавницом. Филм је веома декоративан, али и покреће многа психолошка и морална питања.

Године 1971. Ањес Варда била је гошћа првог Феста у Београду. У оквиру програма Конфронтације, који је осмислио Душан Макавејев, приказани су њен кратки документарац Црни пантери и филм Лавовска љубав, у којем глумци играју сами себе, а оба филма гледаоци РТС-а имаће прилику да погледају у оквиру овог циклуса. 

Седамдесетих Варда је режирала и полудокументарни филм Дагеротипија (Daguerreotypes, 1975), дугометражну студију о улици Дагер у Паризу у којој је дуго година живела, и Једна пева, а друга не (L'une chant lautre pas, 1977), хронику о петнаест година у којима су две пријатељице имале сасвим различите животне стилове. У филму Без крова и закона (Sans toit ni lio, 1985) Варда је продуцент филма о тинејџерки која лута без циља и људима које среће пре ужасне смрти од радијације.

Варда је била супруга великог редитеља Жака Демија и током 1990. године, када је он већ био тешко болестан, заједно су радили на продукцији филмске аутобиографије Жако из Нанта (Jacquot de Nantes, 1991). Филм је настао на основу Демијевих аутобиографских записа, сведочења о његовом детињству и љубави ка позоришту и филму која га је пратила читав живот. Деми и Варда су заједно поседовали кућу у Паризу и посед са старом воденицом на острву Ноармутје у Вандеји, где су и снимљени кадрови филма.

Поред овог, Варда је одала почаст свом супругу након његове смрти и у филмовима Младе даме пуне 25 (Les demoiselles eu 25 ans, 1993), снимљеном поводом двадесетпетогодишњице филма Госпођице из Рошфора; Свет Жака Демија (L'univers de Jacques Demi, 1995), својеврсну биографију Демија састављену од интервјуа и инсерата из филмова, као и Ањесине плаже (Les plages d'Agnes, 2008), аутобиографски филм у коме одаје почаст супругу.

Ањес Варда била је номинована 2018. године за Оскара за путописни документарни филм Лица, места (Faces Places, 2017), који је реализовала са француским фотографом и муралистом Џеј Аром (ЈР), са којим је путовала по селима Француске камионом, срећући локално становништво, слушајући њихове приче и правећи њихове портрете. Ту приказује и свој однос с Годаром, када га заједно са ЈР-ом посећује у Швајцаркој.

На Берлиналу 2019. године представила је свој биографски документарац и уједно и последњи филм, Варда од Ањес (Varda by Agnes, 2019), који јој је донео Почасну награду. Умрла је само месец дана након тога, у 90. години живота.