28. април: диригује Младен Јагушт

Хор и Симфонијски оркестар РТС-а изводиће Моцартов Реквијем. Диригент је Младен Јагушт. Као солисти наступаће Јасмина Трумбеташ Петровић, Наташа Јовић Тривић, Дејан Максимовић и Миодраг Мика Тодоровић.

Бесплатне карте можете подићи на благајни Коларчеве задужбине.

Када се 1984. године појавио филм Амадеус, режисера Милоша Формана, стручна и шира јавност нису остале равнодушне - остварење је награђено са чак осам Оскара и неколико десетина других признања, постајући тако један од најзапаженијих филмова свих времена. Успех филма готово да није могао да изостане, с обзиром на спектакуларно приказану полу-истиниту причу о шеретском духу и исцрпничком животу музичког генија Моцарта, и зависти његовог савременика, композитора Салијерија, због Моцартове надарености. Како филм приповеда, не одолевши тегобама услед беспарице, Салијеријевих сплетки и, коначно, болести, Моцарт је последње дане провео у постељи, блед, тешко покретан, али испуњен музичким визијама и потребом да доврши своје последње дело - Рeквијем. Док поред постеље, у улози записивача божанске музике која клизи с Моцартових усана, седи нико други до наш анти-херој Салијери, посматрамо с тугом Моцартове одсудне тренутке, његов делиријум у који бивамо "увучени", и постављамо многа питања: ко је уистину била маскирана фигура у улози наручиоца посмртне мисе; зашто је Моцарт веровао да је она била отеловљење смрти која долази по њега; заправо, шта се крије иза плашта мистике и контроверзи везаних за последњи период Моцартовог живота, у којем, као круна богатог стваралаштва, стоји фантастична Реквијемска миса у д-моллу?

На основу савремених музиколошких открића и реконструкција, данас је јасно да филмска прича - адаптација Шаферовог књижевног комада Амадеус, чија је претходница Пушкинова драма Моцарт и Салијери - представља фикцију, конструкцију Моцартовог и Салијеријевог односа и неких догађаја из Моцартовог живота. Међутим, филм истинито поставља макар две чињенице: с једне стране, Моцартова остварења сигурно су пленила бечком средином и изазивала дивљење, чуђење, вероватно и завист код музичких зналаца, а с друге стране, околности настанка последњег Моцартовог дела до данас нису сасвим расветљене, те су, током векова, уз бројне анегдоте, различито интерпретиране. Нагађања су се углавном тицала неколико круцијалних проблема, везаних за: тајност идентитета наручиоца дела, ауторство одређених делова Реквијема (с обзиром на то да је Моцарт преминуо децембра 1791. године, не завршивши дело), као и самог тока настанка дела.

Године 1964, аустријски музиколог Дојч је пронашао рукопис у којем се недвосмислено открива идентитет наручиоца Реквијема- идентитет Грофа Валсега. Документ је потписао Херцог, школски наставник из Беча, који је једно време био у Грофовој служби. У рукопису стоји да је Гроф Валсег био упорни музичар-аматер и да су у његовој резиденцији сваке седмице одржавани концерти камерне музике, за које су редовно поручивана нова дела. Међутим, како објашњава Херцог, Гроф је ретко признавао да су разни бечки композитори компоновали та дела; желео је, наиме, да се мисли да их је компоновао он сам.

Када је почетком 1791. године умрла Грофова супруга Ана, ражалошћени Гроф је од Моцарта поручио посмртну мису. Вероватно планирајући да и то дело промовише као властиту композицију, Валсег је крио свој идентитет тако што је на Моцартова врата слао анонимног курира, преко којег је утаначена значајна новчана надокнада за Реквијем, која ће бити исплаћена у два наврата (пре и након завршетка дела), док рок за довршење композиције неће бити строго одређен. Тако је започета - данас решена - мистерија у вези са наручиоцем последње Моцартове композиције.

Бројне друге контроверзе, пак, проузроковала је чињеница да је, након композиторове смрти у време писања Реквијема, судбину овог фантастичног дела одредила Моцартова супруга, Констанца. Наиме, њој је припао недовршени рукопис, као и одговорност да дело буде комплетирано и предато Грофу Валсегу. У намери да наплати остатак новца од наруџбине, а касније и од штампања и извођења дела, Констанца је одлучила да одређени временски период држи смрт свог мужа у тајности, како би Гроф Валсег и јавност веровали да је Реквијем у целини Моцартово остварење. Након неколико неуспешних преговора са потенцијалним довршиоцима дела, Констанци је притекао у помоћ композитор Сисмајер, који је раније дискутовао с Моцартом о завршеним ставовима Реквијема и могућем даљем развоју композиције. Према Сисмајеровим записима, Моцарт је искомпоновао четворогласну партитуру мисе за мешовити хор, инструменталну бас деоницу све до краја Оферторија (с изузетком става Лацримоса, за који је урадио само осам почетних тактова), као и неколико оркестрационих мотива за недовршене ставове. Пажљиво се ослањајући на „стил" Моцартовог писања, те и на конкретне завршене делове Реквијема, Сисмајер је довршио Лацримосу и компоновао одсеке Санктус, Бенедиктус и Агнус Деи.

Иако су током каснијих деценија бројни музички теоретичари упућивали различите критике Сисмајеровој реализацији дела - и многи композитори понудили своја "решења" - ова верзија је до данас најпоштованија и најзаступљенија. Реквијем је први пут изведен 10. децембра 1791. године у цркви Св. Михајла поводом Моцартове смрти, а након још неколико извођења, предат је свом наручиоцу и изведен 14. децембра 1793. године у част Грофице Ане. Уз звуке овог реквијема испраћени су и велики композитори Хајдн (преминуо 1809) и Шопен (преминуо 1849).

Данас се Реквијем углавном изводи као концертантно дело, "ослобођено" своје првобитне сврхе посмртне мисе. Такође, у музиколошком дискурсу, он фигурира као "Моцартова композиција", мада треба напоменути да у литератури и даље опстаје сумња у раније разматране размере између одсекâ композиције које је написао Моцарт и одсекâ које је написао или комплетирао Сисмајер. Дебата око ауторских заслуга за појединачне ставове и сегменте Реквијема врло је жива и, изгледа, без нових сазнања која би осветлила овај проблем, неразрешива. Међутим, чини се да, пред лепотом звучности Реквијема, недоумице таквог типа готово да губе сваки смисао, а у прилог томе иде чињеница да је став Лацримоса, иако највероватније само започет од стране Моцарта, данас једно од омиљених, најслушанијих остварења класичне музике. Овај податак указује на огроман потенцијал Моцартових музичких идеја, које су сазревале током композиторовог кратког живота и добиле своје најузвишеније обличје у последњем делу, Реквијему.