На свом терену

Није нимимало случајно Драган Р. Млађеновић диригент и композитор духовнме музике, инструментални и вокални солиста Ансамбла „Ренесанс" (чији је један од суоснивача) добио надимак „Шекспир", који нема ниједан наш уметник, чак ни Лаза Костић, који га је први у Србији преводио! Млађеновић живи у духу Шекспировог времена, не само „озвучавајући" средњовековне и ренесансне древне партитуре него је с обзиром да је студирао и класичну филологију на Филозофском факултету у Београду - дао књигу - „Огледи о српској музици" - која може да збуни уопштеним насловом а у којој је Млађеновић сасвим „на свом терену" у коме се осећа слободно „као риба у води", потпуно владајући материјом до најмањих детаља и као интерпретатор и као стручни и детаљни аналитичар. Он, наиме, остаје у временском раздобљу коме је читаво уметничко биће посветио, осветљавајући оно доба које називамо „мрачним" (средњим веком) што је и најдрагоценији одељак ове књиге коју је поделио на два дела: Musica Divina, где полази од наших скомраха, преко Вука Стефановића Караџића, стиже до необилазног Стевана Стојановића Мокрањца, о коме је већ написано на десетине књига и научних радова, али то је све премало с обзиром да је он највећи и најрадије и извођени и слушани српски композитор. И са те стране - Млађеновићева студија је добродошла и свакако драгоцен допринос ионако оскудној литератури о српској музици.

У оквиру ова два дела књига има 14 посебних, студиозно обрађених „огледа". У првом делу, на стотинак страна и кроз пет поглавља Млађенповић је представио „Псалтир код православних Срба" ослањајући се на Псалме Давидове и канонски корпус Старог завета Светог писма. Врло исцрпно објаснио је не само значење имена Давид (драги или заљубљени) него кроз Псалмодију дошао до Псалтира - најчитаније библијске књиге. Са великим поштовањем (разуме се) говори и о Светом Сави - духовном родитељу свих Срба света.
У другом „огледу" говори о најстаријим монашким забелешкама и појањима у Студеници и у Хиландару али и о тројици мелода који су се потписивали са „Србин": Стефан, Никола и Исаија. У овом „огледу" су и неумски записи из XVII века и позноромејски појци грчког и руског црквенословенског језика, наводећи да су ови марљиви и тихи хиландарски преписивачи крајем XVIII века даривали старо српско појање - „благо веће од сваког злата и драгог камења".
Трећи оглед говори о осам векова хиландарског појања, чији типици имaju изузетно значајну улогу коју је имало у животу монаха. Овде сазнајемо о најстаријем запису мелодије стихири „Сервикон" из 1553. године, која се певала на празник Ваведења, а коју је на савремено нотно писмо пренео академик Др Димитрије Стефановић. Стоји и напомена да су озбиљна и систематска научна истраживања хиландарских музичких рукописних књига почела тек средином XX века.
У четвртом погалвљу сазнајемо да су солунска браћа Кирило и Методије били преводници и преносиоци богослужбене речи и њене мелодије и да је посебно Кирило био темељно музички образован. Такође и да је почетком XIII века настало прво црквено песничко-музичко дело у част једног светитеља српског реда; то је била Служба Светом Симеону Мироточивом коју је саставио његов најмлађи син Свети Сава. У овом поглављу може се сазнати и о минеју - богослужбеној књизи служби за сваки дан у црквеној години и о великим минејима. Такођже и да се у библиотеци српског манастоира Хиландара чува око педесет старих грчких, руских и српских музичких рукописних зборника у којима су записане мелодије.
У петом огледу реч је о српско-црквеном народном појању где се говори и о унијаћењу (прекрштавању у римокатоличанство); такође и о Славјанској школи која је основана 1727. године у Карловцима са циљем образовања будућих свештеника и учитеља. Посебан акцент Млађеновић је дао на рад Корнелија Станковића који је 1855. почео да нотама бележи српске богослужбене песме, а и на читав низ „његових наследника", који су наставили бележење и проучавање ових напева. Међу њима, најзначајнији је Мокрањац, који је дао и исцрпан предговор свом „Осмогласнику", а и написао „Божественију Литургију св. Јована Златоуста" у првом гласу српског црквеног појања.

У другом делу Musica Mundana, која садржи девет поглавља, почиње од древних Дарданаца (становника данашње Северне Македоније) који су се још у античким временима служили фрулама - зурлама и жичаним инструментима. И он наводи добро позанти запис Теофилакта Симокате, који је на преласку из VI у VII век оставио запис о Србима око ромејских места (источнпо-римског царства):

„... Пртљаг су им биле китаре, и ништа друго нису са собом носили..." Говори и о скомрасима, жонглерима и шпилманима, подсећајући притом и на Пророкову клетву: „Тешко онима који уз гусле вино пију".
„Ево ти шаљу они сарбски начин" је назив седмог поглавља, које говори о шест песама Петра Хекторовића, племића, песника и хуманисте са Хвара, од којих су прве три „почаснице", наредне две - „бугарскиње" (бугарштице), а последња „И кличе девојка" је најпознатија, коју је уз претходну о војводи Радосаву Сиверинцу на свој начин хармонизовао и објавио под насловом „Две песме из XVI века" Стеван Мокрањац.
Осми „оглед" односи се на „Вука и српску музику". Он је читавог живота сакупљао и бележио српске народне песме (од 1813. до 1864. године). Већ 1814. објавио је „Малу простонародњу славено-сербску пјеснарицу" са сто „женских пјесана" и само осам епско-јуначких, односно гусларско-слепачких. Сам Вук (који по сопственом признању није био добар певач) објаснио је ову несразмерност, а о њима су оставили записе и Гете и Јакоб Грим, који их је упоредио са Соломоновом „Песмом над песмама". У овој „пјеснарици" су и шест женских песама са њиховим мелодијама („гласовима") и хармонизацијама за клавир, које је написао пољски студент музике Франц Мирецки.

Наредни, девети оглед, везан је за Вуково „Женскиње" и српску етномузикологију и један је од најобимнијих у књизи - протеже се на готово 40 страна. Почење (опет) подсећањем на записе Петра Хекторовића, а преко Гаврила Стефановића Венцловића надовезује се на Вукову збирку. Потом говори о Јосифу Шлезингеру, Алојзу Калаузу, Корнелију Станковићу, (Хрвату) Фрањи Кухачу, (Чеху) Лудвигу Куби, (разуме се) о Стевану Мокрањцу, Владимиру Ђорђевићу, Кости Манојловићу, Милоју Милојевићу, Петру Коњовићу и Миодрагу Васиљевићу.
Десета глава фокусирала се на наш главни град: „Музички живот Београда пре оснивања Народног позоришта". Почиње са делатношћу „Театра на ђумруку", који су основали Јосиф Шлезингер и Никола Ђурковић 1841, зауставља се на гостовању славног Јохана Штрауса Млађег 1847; потом говори о оснивању Првог београдског певачког друштва 1. јануара 1853. (од стране самоуког диригента Милана Миловука), о трагичном догађају на Чукур чесми 26. маја 1862, о делатности Књажевско-сербске банде и о предаји кључева града 6. априла 1867. године. Поглавље завршава са подсећањем на прву представу у Народном позоришту 30. октобра 1869. године; била је то једночинка са певањем „Посмртна слава кнеза Михаила" Ђорђа Малетића са музиком мало познатог А. Освалда.
Кратак наредни, 11. оглед, посвећен је „Севдалинки", што на арапском значи „црна жуч", а што у преносном смислу означава љубавну песму, истовремени и рај и пакао и мед и отров. Прву севдалинку објавио је још 1815. Вук Караџић, назвавши је „Силно дјевствије љубве" по сарајевској народној песми - „Колика је Јахорина планина". У ноте је ову поесму ставио пољски студент музике у Бечу Франћишек Мирецки о коме је већ било речи у једном од претходних поглавља. Зауставља се на једној од песама из Мокрањчеве Прве руковети за мушки хор из 1883. која почиње стихом „Протужила Пембе Ајша" коју је Вук забележио у Крагујевцу 1823. по певању групе муслиманских циганки из Сарајева. Ево још једног занимљивог податка из овог поглавља: на једном незваничном састанку ПЕН клуба у Стокхолму у такмичењу ко ће изговорити лепше стихове победио је Јован Дучић али не говорећи сопствене стихове него познату севдалинку „А што ми се Травник замаглио".
Kратки 12. оглед пита се „Чија је ово песма?" Реч је о песми „Русе косе, цуро имаш" која се налази код православних и исламизованих Срба, Грка, Бугара и Албанаца, код неких чак и у неколико верзија.
Претпоставља се да су мелодију песме донели у Врање младићи који су учествовали у Кримском рату. Бора Станковић унео ју је у своју „Коштану"!. Постоји и арапска и румунска и турска верзија песме. Из овог дела књиге сазнајемо и да су турски султани поред женског дела харема у својим дворовима имали и мушки део у коме су живели „кућни љубимци"; такав део имао је и Мурат IV, зет српског деспота Ђурђа Бранковића, чији је дугогодишњи љубавник био познати путописац Евлија Челебија.
Тринаести оглед говори о Мирјани, Цвети и Јевки. Све три су из Мокрањчевих записа. На „Мирјани" је застао у два наврата 1890. године; најпре је написао верзију за тенор, мушки хор и клавир, а потом и за бас, мешовити хор, клавир, кастањете и тамбурине. „Озваничио" ју је као Четврту руковет, мада је она у основи соло песма. Њено порекло је у Призрену. У Врању се певала као „Чочек аваси" (чочечка арија). Мокрањац ју је наменио и посветио пријатељу и сараднику Жарку Савићу. Борисав Станковић је у свом животном делу - „Коштани" унео двадесетак најлепших врањанских песама, а међу њима и „Мирјану".
Приликом боравка у Приштини у јануару 1896. године забележио је и другу песму о „Цвети из Ђермана" - о Цвети Калуши („лепојки"). Поред ње је и песма о „Јевки Замфировој из Приштине". Мокрањчевом побратиму, Стевану Сремцу ова романтична прича се веома допала и он је по њој написао „Зону Замфирову", преселивши радњу из Приштине у Ниш. Све три су стварне личности, лепотице и варошанке из Страре Србије, које су живеле у другој половини XIX века.
Последњи, 14. оглед говори о „Мокрањцу у Приштини 1896. године" где је посетио блиског пријатеља Бранислава Нушића, који је тамо био конзул. За 12 дана забележио је око 160 народних мелодија. Четири песме уврстио је у Осму руковет (Џан'м на сред село шарена чешма, Што Морава мутно тече, Разграна се грана јоргована и Скоч' коло да скочимо). Ове песме обрадио је и као цикллус соло песама за глас и клавир и насловио га „Косовске песме". Његова музика за комад „Ивкова слава" доноси осам самосталних обрада народних песама за солисте, хор и оркестзар, које је забележио по певању Рифата Чауша, познатог приштинског певача.
Врло драгоцен додатак овим Огледима чини „Индекс имена", који садржи четрдесетак страница.

Извор: Књижевне новине, број 1303
Аутор: Гордана Крајачић