Читај ми!

Како је настало племе Јамасаки - Вукелић

У Адлигату основан легат Бранка Вукелића и Јошико Јамасаки. Поставку ће чинити Вукелићев писаћи сто, који је недавно допремљен из Јапана, писаћа машина, совјетски орден, којим је постхумно одликован и део његове библиотеке

Веома ми је драго што је удружење Адлигат, са господином Виктором Лазићем на челу, прихватило идеју да се у њиховом музеју успостави легат мојих родитеља, Бранка Вукелића и Јошико Јамасаки, каже за "Блиц недеље" њихов син Хироши Јамасаки Вукелић (79).

Бранко Вукелић, који је био дописник "Политике" из Токија, више је остао упамћен по својим шпијунским активностима којима је знатно допринео заустављању Немаца пред Москвом. Вукелић је као део шпијунске мреже најпознатијег руског шпијуна Рихарда Зоргеа (који је Стаљина обавестио о тачном датуму немачког напада на СССР) обезбедио важну информацију да Јапан не планира да нападне СССР. Због ове драгоцене информације, Стаљин је био у могућности да све своје трупе групише на одбрани Москве и историчари сматрају да су управо те додатне трупе пресудно утицале да главни град Совјетског Савеза не падне у руке нациста.
Поставку овог легата ће чинити писаћи сто Бранка Вукелића, који је недавно стигао из Јапана, писаћа машина коју је користио, совјетски орден којим је постхумно одликован, као и део библиотеке по којој се види како се припремао за свој задатак.

ТРИ ЛИЦА

- Бранко је имао три лица: лице обавештајца, новинара, и вољеног мужа и мог оца. О његовом обавештајном раду можемо делимично сазнати из мноштва литературе о случају Зорге. Његове новинарске извештаје сам сакупио и објавио у књизи "Бранко Вукелић, Писма из Јапана". Од мога рођења до његовог хапшења и одвођења у затвор прошло је мање од седам месеци, немам ни фотографије на којој сам у његовом наручју, а његову очинску бригу за мене видим једино у књизи моје мајке "Бранко Вукелић, Писма из тамнице". Има три гроба: на гробу његових родитеља на загребачком Мирогоју уклесано је његово име; на гробљу Тама у Токију постоји споменик посвећен Рихарду Зоргеу, и на њему се налази име Бранка као његовог сарадника. На крају, на гробу који је за живота подигла моја мајка у гробљу Фуђими у подножју планине Фуђи, пише „Вукелић Бранко (1904-1945)". Његова урна је изгубљена усред америчког бомбардовања Токија маја 1945 - прича Бранков син Хироши Јамасаки Вукелић.

Бранко Вукелић родио се 1904. у Осијеку од оца Миливоја, Личанина, иначе официра Аустроугарске војске, и мајке Вилме, из осјечке јеврејске породице Мишколци. Као младић укључио се у револуционални покрет.
- После студија у Паризу, дошао је у Јапан 1933, као члан совјетске обавештајне групе под руководством Рихарда Зоргеа. Радио је као дописник „Политике" и француске агенције „Авас". Ухапшен је октобра 1941, осуђен на доживотну робију и умро у казнионици Абашири на северном острву Хокаидо јануара 1945. Стаљин није ништа учинио да спасе Зоргеа и другове - прича Хироши.

ЉУБАВ ПРОМЕНИ И ВЕРУ

С Хирошијевом мајком Јошико, тада студенткињом енглеског, Бранко се упознао априла 1935. у позоришту у Токију. У паузи Бранко је пришао лепој Јапанки и представио се као Југословен и новинар највећег листа своје земље. 

- За Јошико је то била само изванредна прилика да проба свој школски енглески и да покаже своје знање о том древном јапанском позоришту. Претпоставила је, признала ми је касније, да тај странац сигурно не разуме шта се дешава на позорници, али је касније сазнала да је знао много више него једна млада студенткиња. Није ни слутила да је то судбински сусрет из кога ће се изродити њихова веза - објашњава Хироши.
До њиховог венчања било је ипак много препрека. Јер, Бранко је био ожењен Данкињом Едит, с којом је имао и сина Паула. Али веома је сложен процес да се у Токију разведу Југословен и Данкиња, који су се венчали у Паризу... Против њиховог развода био је и сам Зорге јер је с правом страховао да би Едит, из освете, могла да их ода. Но, то се није догодило. Едит никад није признала своју повезаност с тајном организацијом. Још једна препрека била је и тамошња традиција.
- У ондашњем Јапану, мало ко би пристао да своју кћер уда за непознатог странца. Јошикин отац је рекао да би је радије убио и извршио харакири, како доликује човеку самурајског порекла, него да одобри такво венчање, али Јошикина мајка га је некако смирила - прича Хироши.
Бранко је за кума узео угледног професора Душана Тодоровића, јединог Србина који је тада живео и радио у Јапану. Душан је пристао, али под условом да се венчање одржи у православном храму Св. Николаја у Токију.
- Један комуниста и једна протестанткиња тада су се преобразили у православце да би испунили тај услов! Љубав побеђује све! Венчали су се јануара 1940. И Зорге је, на крају, попустио а Стаљин је мом оцу послао телеграм честитке. Следеће године, 22. марта, ја сам се родио, на велику радост мога оца. Бранко ми је дао име Лавослав по свом деди, познатом песнику, а мајка ме је назвала Хироши, са значењем океан, који спаја два континента - прича Хироши Јамасуки Вукелић.

 

РАТ И ЗАТВОР

Али, ускоро су бриге преплавиле Бранка Вукелића. Почео је немачки напад на Југославију, окупација, уследио је и напад Немачке на СССР, који је открио да Стаљин није озбиљно узео у обзир упозорење Зоргеа, почео је устанак у Југославији... 

- Догађаји су се ређали и мој отац је морао да их из далеког Јапана посматра немоћно, без могућности непосредног учешћа. Колико му је то пало тешко, могу да замислим. Мајка ми је рекла да сам му био једина утеха у тим тренуцима - каже Хироши.
Хапшење Бранка Вукелића 18. октобра 1940, а нарочито објављивање вести о откривању мреже међународних шпијуна, потпуно су изменили живот Хирошија и његове мајке.
- Моја мајка, жигосана као „жена шпијуна", стављена је под надзор агената. Неки су јој отворено сугерисали да се убије. Бранко је био изричит: „Ниси крива. Твој је задатак да нашег сина подигнеш да наследи наш пут." Тако је Јошико и учинила. Али се због превелике бриге разболела од туберкулозе - прича наш саговорник.
Боравак у затвору биће кобан за Бранка Вукелића. Био је страшно смршао, изгубио више десетина килограма. Само га је дух одржавао. Знао је шта је урадио за овај свет, није губио веру у победу. Научио је да пише јапански и читао књиге. Кад је 1944. осуђен на доживотну робију и послат у злогласну казнионицу „Абашири", на крајњем северу Јапана, он је супрузи Јошико забранио да га прати рекавши да ће сам покушати да преживи тамошњу сурову зиму јер ће им бити последња таква зима.
- Тиме је мојој мајци ставио до знања да ће рат завршити иза зиме и да ће бити пуштен на слободу. Први део предвиђања се обистинио, али не и други. Умро је 13. јануара 1945, шест месеци пре капитулације Јапана. Јошико је живот провела у кајању што није пошла за њим на Хокаидо. Можда би могла да му спасе живот - рекла ми је више пута. Моја мајка умрла је 3. маја 2006, у 90. години - прича Хироши.

ДОЛАЗАК У БЕОГРАД

Са 22 године, 1963, по завршетку студија у Токију, Хироши Јамасаки Вукелић долази у Београд и то као стипендиста југословенске владе.
- Хтео сам да се упознам с очевом земљом, да испуним мајчину жељу, али и да проучим систем радничког самоуправљања. У то време, у Јапану се мало знало о Југославији, а Тито је за њих представљао опасног вођу „међународног ревизионизма". Неки су ме испратили на пут речима: „Чувај се, тамо су лоши људи" - прича Хироши.
На почетку, имао је и проблема.
- Требало је да регулишем неке административне ствари, па сам отишао на шалтер, где бих редовно добијао одговор: „Сутра!". То се понављало све док нисам схватио да „сутра" заправо значи „никад" и да је потребна нечија интервенција. На срећу, очеви другови из Осијека, Загреба и Париза су били утицајни у новој држави. Понекад је било довољно да ме препознају као сина Бранка Вукелића јер је мој отац био цењен као борац против нацизма - каже Хироши.
Мислио је да остане три године док не научи српски, али се боравак одужио и ево Хирошија скоро шест деценија у Београду!
- У међувремену, оженио сам се Јапанком Кајоко, с њом имам три сина и четири унука. Читаво богатство! Поред тога, имам браћу и сестре у Загребу, Београду, Канади, Белорусији и Аустралији с очеве, као и у Јапану, Немачкој, Швајцарској и САД с мајчине стране. Дакле, моје племе Јамасаки-Вукелић представља Уједињене нације у малом - каже Хироши и објашњава шта га овде најчешће питају.
- Питају зашто сам остао овде кад сви хоће да се одселе у иностранство. Кажем им: овде имам бар више времена, а тамо важи гесло „време је новац" - сви јуре, а не знају куда - закључује Хироши Јамасаки Вукелић.

НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА

- Наравно, ово друштво има и недостатака. Мени највише смета такозвана негативна селекција. Претпостављени често за сараднике узимају слабије од себе, бојећи се да ће им способнији подметнути ногу. Ни млади не показују дужно поштовање према старијима. У таквом друштву, они који мисле више на друге него на себе увек извлаче дебљи крај - овако Хироши види основне мане српског друштва.

ПРЕВОДИ, РЕЧНИК, ЊЕГОШ И АНДРИЋ

Још за време магистарских студија на Правном факултету у Београду, Хироши је почео да ради као преводилац помажући људима обе земље да се боље разумеју.
- Написао сам речник јапанског и српског језика, објављивао преводе значајних дела српске и јапанске књижевности. Тренутно чекам да ми стигну две књиге које су сада изашле из штампе у Јапану: „Горски вијенац" и „Луча микрокозма" Петра Другог Петровића Његоша, и „Јелена, жена које нема" и 13 других дела Иве Андрића - каже Хироши.


Извор: Блиц, 20. 12. 20120.
Аутор: Мирослав Кос

 

 

среда, 17. јул 2024.
35° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару