Ко има хлеба, има и победу

Хлеб је највећи савезник, што га може имати нека војска, каже руска пословица. А пруски краљ Фидрих Велики, победник у седмогодишњем рату са Французима, говорио је: „Ко хоће војску да има мора почети од стомака, јер је ту њена основа”

Достојевски је рекао: „Не постоји на свету ништа тако позитивно као што је хлеб", Сервантес: „Свака туга је мања уз хлеб", а мање се зна да као што је постојао Пут свиле, тако је постојао и Пут хлеба, који је полазио од Индије преко некадашњих совјетских земаља.

Ове речи чуле су се на промоцији књиге „Хлеб у Великом рату" Димитрија Вујадиновића, у Галерији РТС, која је објављена у издању те куће, „Прометеја" и „Тиског цвета" из Новог Сада. Књига садржи студије о ратном хлебу, фотографије и сећања учесника рата о хлебу и глади.

Димитрије Вујадиновић је нагласио да је Херберт Хувер, који ће 1929. постати председник САД, за време Првог светког рата био на челу америчке Управе за храну. Хувер је био убеђен да ће рат добити храна и разумео је кључну улогу исхране у ратним условима. Да би се војници у рововома снабдели хлебом, две пекаре била су у близини фронта: стационарне и покретне. Радници у њима радили су дан и ноћ јер хлеба никад није било довољно.

Аутор је подсетио на војничко правило: „Ко има хлеба, има и победу", и на оно што је Вудро Вилсон рекао о рату: „Победом помоћу пшенице". Додао је да су у свим градовима зараћених страна од Беча, Париза, Лондона и Берлина, и цивили, жене, деца и старци сатима чекали корицу хлеба. Истакао је су 1917. године раднице и домаћице, интелектуалке, девојке и супруге започеле у Петрограду тзв. Хлебну побуну. Револтиране стањем у држави, а пре свега дугим чекањем на хлеб, изашле су на улицу. Тражиле су „мир, слободу и хлеб". Хлебна побуна била је припрема за Октобарску револуцију.

У сведочењима војници су писали да никаква физичка мука није тако велика, као што је мука од глади. Глад је била физиолошка, глад је била смртна, говорили су. „Грчевито, као гладна звер, летели смо за хлебом. Хлеба, хлеба, само хлеба!" орили су се вапајни уздаси. Највише хлеба добијала је руска војска 1.200 грама, а најмање америчка 375 грама.

Са хлебом се војник испраћао у рат. То је био хлеб заштитник, представљао је нераскидиву везу између војника, куће, огњишта и жене која га је месила. Причали су Солунци да је довољно само да га види, додирне и помирише, па да војник буде сит. Тај хлеб био је и славска икона и славска свећа, Божије око и Божија рука која ће га водити кроз беспућа и тмине, и веровало се, чувати од душманске руке...

Извор: Политика, 02.11. 2020.
Аутор: Мирјана Сретеновић