У рову таин преливен вином

„Доручак смо јели на леђима лежећи јер шрапнел је шиштао изнад нас. У трк за векну хлеба да се кладим 'да ће Хал Јунајтед добити Халифакс'. Џинџер беше подигао главу, уз псовку је прихватио опкладу, и на месту беше мртав." Ово је из рова с бојишта Првог светског рата записао Вилфрид Вилсон Гибсон, енглески војник. Оде глава због хлеба! Војничког таина, или ма како се звао.

На фотографијама у књизи испред мене су велике гомиле таина набацане као цепанице на дрвене даске. Око гомиле су пекари, војници и официри. Па слика на којој спљоштени војнички хлебови, налик погачама, поређани у сошкама као пушке, чекају на утовар за фронт. Један огромни енглески магацин претрпан је хлебом који ће бити лиферован војницима у рововима. Амерички војник држи у рукама два огромна хлеба. Сваки тежак десет килограма. Арабе с великим точко-вима, које тегле муле, натоварене су и претрпане хлебовима, као што ратари товаре и превозе клипове кукуруза. Арабе хитају према фронту...

„Француска војска је у Првом светском рату користила 150.000 мазги и мула за доставу хлеба војницима на првим линијама бојишта." Дванаест гвоздених покретних немачких војних пекара, као парни локомобили с високим оџацима солундарима, поређане су „негде у позадини код Ипреса у Белгији" и пеку хлебове. Ту је бивак са шаторима и мноштвом војника који на даскама и носилима тегле тек испечени хлеб. Лиферују га гладним војницима у каљавима рововима. На сликама су сличне покретне војне пекаре Француза, Американаца, Аустријанаца... Руси и Енглези користили су „брзе пекаре", ископане у земљи. Те пекаре сличе мањим насипима и свежим гробљарским хумкама. Све споменуте фотографије су из књиге Хлеб у Великом рату, аутора Димитрија Вујадиновића.

Димитрије је историчар културе хлеба из Сремских Карловаца. Показује у књизи фотографију на којој су српске војне мобилне пекаре с „Годеловим пећима". Међутим, нико не зна ко је и на ком бојишту Првог светског рата снимио ту фотографију. По речима Вујадиновића, он се распитивао на више меродавних места, али одговор није нашао.

У кући Димитрија Вујадиновића и супруге му Данице у Сремским Карловцима готово да све одише мирисом хлеба! Домаћин је изнео и показао „божићњак". То је обредни хлеб Буњеваца. „Јединствен је по томе што је на њему представа 'бетлахема', или Христовог рођења. По хлебу су од теста израђене фигурице домаћих животиња и биљака, које симболишу берићет сеоског домаћинства", објашњава Димитрије. Он припрема документарни филм о овом обредном хлебу. Буњевкиње са севера Бачке „божићњак" обавезно месе за Божић. Поред тога Димитрије ради и документарац о „Дужијанци", и о „хлебу Светог Иштвана".

„'Дужијанцом' се код Буњеваца свечано обележава завршетак жетвених радова, док 'хлеб Светог Иштвана' војвођански Мађари месе у част дана новога хлеба, који пада 20. августа. И за 'Дужијанцу' и на дан 'Иштвана' од новог брашна месе се велики хлебови - циповке од пет килограма. Ти хлебови симболизују захвалницу природи и Богу као у молитви 'хлеб наш насушни'... Хелбове освештавају у цркви, па их у процесији и свечаној поворци носе кроз град. На централном градском тргу освештан хлеб се предаје градоначелнику, који кида парче по парче и дели присутном народу. Јединствен је пример да се у Кањижи обредни 'Иштванов' хлеб освештава и у католичкој и у православној цркви", наводи Вујадиновић.

Свестрани Димитрије је написао и објавио више од десет књига. Од тога више од половине су о хлебу: Хлеб на 200 начина, Девети миленијумски циљ, Хлеб са пивом, Обредни и обичајни хлеб у Војводини, Атлас музеја хлеба у Европи, Циповка - хлеб који се смеје на Месец, Хлеб у Великом рату, а у припреми је и монографија Историја и култура хлеба.

„О монографији само неколико речи. Као што је у прохујалим временима постојао Пут свиле, тако је постојао и Пут хлеба, о чему се мање зна. Док је Пут свиле водио од Кине према Европи, Пут хлеба је полазио од Индије. Водио је преко бивших јужних совјетских република. Тај старински хлеб био је раван као погача. Био је најближи сомуну, који нам је с истока доспео преко Турске. Египћани су још пре четири хиљаде година правили 'хлеб сунца'. Али, такав хлеб се и данас меси у селима Горњег Египта", казује Димитрије.

У књизи Хлеб у Великом рату Вујадиновић наводи руску пословицу која каже „да је хлеб највећи савезник, што га може имати нека војска". „Нисам историчар, у књизи се не бавим војном стратегијом. Мене је интересовала тема о значају хлеба у Великом рату. Битке су се водиле на бојном пољу, али рат много шире. О исходу рата одлучивао је хлеб. Ко има жита, топови му се најдаље чују. Намера ми је била да кроз сведочења непосредних учесника и визуелним документима пренесем антиратну поруку: да су у сваком рату и победници и поражени - губитници. А без хлеба, рат се не води."

У Вујадиновићевој књизи је и незаобилазна судбина војника Алексе Здравковића и хлебу који му је мајка умесила пре поласка у балканске ратове. Сина је заветовала да тај хлеб не једе, „већ да га носи уз себе јер ће га спасити од куршума". Алекса је ратовао од Мачве до Солуна, глад је често била неиздржива, али он је чувао онај хлеб „заштитник". После шест година војевања, окамењени хлеб таин Алекса је донео у Пирот. И фотографија о Аранђеловдану, слави војника и хероја Сретена Ковачевића. У рову, уместо славског колача, послужио је војнички хлеб таин. Ратници су га прелили вином. Глад је у Великом рату била на бојишту у рововима, хлеба није било ни у позадини. Потресне су фотографије бескрајних редова гладних који чекају фасовање за залогај хлеба. Свуда само редови. У сиротињском кварту у Берлину је река гладних испред магацина с каквом-таквом надом. Мноштво жена у реду стрпљиво чека на поделу хлеба у енглеском граду Редингтону. Чак су и у Лозани били редови за бонове за хлеб. На једној фотографији из септембра 1916. српска војска дели хлеб становништву после ослобођења Кајмакчалана. У првим редовима су гологлава, босонога деца. Деца су била гладна и у Лондону, Риму, Паризу, Амстердаму... На фотографији из Петровграда стотине руске деце избеглица чекају у десетак врста за хлеб 1915. године. Дечаци са шуба-рама и качкетима личе на мужике. Забрађене великим марамама девојчице су налик бабушкама. Као одрасли људи, али с дечјим лицима. И нико се не смеје. На старим ратним фотографијама људи се не смеју

Извор: Политика, 11. октобар 2020.
Аутор: Богдан Ибрајтер
Фотографије из књиге "Хлеб у Великом рату", Димитрије Вујадиновић