Више пишем, али ми бокс недостаје

- Полицијски час и цела ситуација ме ремети, али не у писању већ уопштено у функционисању - тренирам код куће и трудим се да што више времена проводим у кући. Недостаје ми бокс, рекративац сам у боксерском клубу "Марчета Тим", као и фудбал, којим се рекративно бавим, па вежбам у кући - колико ми то простор дозвољава. Распоред у писању ми се није мењао. Углавном пишем ујутру. То ми је систем, начин живота. Поподне вежбам, увече гледам филмове... Чак ме је ова ситуација натерала да више пишем.

У НАЈАВИ: Чим прође пандемија изаћи ће ми роман о Јовану Дучићу. То је прича о великом дипломати и песнику, највећем љубавнику међу песницима и највећем песнику међу љубавницима. Обухвата цео његов живот, од рођења до последњих дана. У овом међупериоду пишем две књиге: роман "Завет потомака", који је наставак мог бестселера "Завет хероја", и књигу о Арчибалду Рајсу.

Апелујем да људи остану код куће, слушају препоруке струке и поштују одлуке државе, јер је то једини начин да избегнемо ову пошаст и заштитимо не само себе, него и друге!

РТС Издаваштво објавило је књигу Славише Павловића БЕСМРТНА ПРЕТХОДНИЦА Ратници Црне руке.

Замолили смо писца Славишу Павловића да подели са нама одломак из неке од најављених књига. Одабрао је одломак из романа о Јовану Дучићу.

Одломак:

Зар немамо леп пример из историје како су Највећег међу нама разапели на крсту?

То ме једино теши.
Што је Христос васкрсао. Ми смо Његов народ. По мучеништву.
Васкрсли смо након толико година под Турцима, уздигли смо се и након Аустроугара. Доћи ће наше доба поново. Препознаћеш га по споменицима и улицама са именима наших највећих људи; по изградњи, стварању, не по рушењу и забранама. Стефан Немања, Свети Сава, и сви наши средњовековни владари подизали су цркве и манастире, градили мостове и путеве.
И Карађорђе, када је освојио Београд, наредио је да се обнавља, гради и ствара, а његов пример следили су сви после њега. Нажалост, много је оних у нашем народу коју одбијају да прихвате да смо ми имали и Леонарда и Микеланђела вековима пре него што су настали и Мона Лиза и Ватиканске станце. Наш Бели Анђео Радостник дело је нашег непознатог уметника који је стварао много пре европских великана. А да не говорим о архитектама Милешеве, Студенице, Жиче...
Видиш, Петре, они су били Христов народ. Не знамо им имена, јер су испред себе ставили своја дела, и посветили их Богу и анђелима. Нико Творца не може разумети боље него стваралац. Мада, то не значи да ће Га нужно доживети једнако као нека чиста и наивна душа. Зато је српски сељак, након детета, а пре уметника, најближи Богу. Због доброте. И мучеништва.