Чари даривања Ружице Бебе Павловић

У центру изложбе под називом „Чари даривања", налази се 60 цртежа које Беба Павловић дарује у хуманитарне сврхе Универзитетској дечјој клиници у Београду, Тиршова 10. У ту част јој је приређена и мала ретроспективна изложба која, осим већ поменутих цртежа, представља Бебине радове у уљу, аквареле и цртеже, настале током њеног вишедеценијског плодоносног стваралаштва. Аутор изложбе је Никола. Кусовац, историчар уметности.

Ружица Беба Павловић рођена је у Београду ,1927. године. Још у раном детињству почела је да показује интересовање за уметност. Као скојевка учествовала је на Сремском фронту. Дипломирала је 1967. године на Академији ликовне уметности, у класи Зорана Петровића. Члан је УЛУС-а и Друштва „Лада". У периоду од 1959. до 1998 . године приредила је 23 самосталне изложбе и учествовала на више од 200 групних изложби. Њене слике налазе се у приватним и државним колекцијама у земљи и иностранству.

Добитник је Медаље заслуга за народ 1967. године, Медаље Владимира Путина поводом обележавања седамдесетогодишњице ослобођења Београда и великог броја захвалница за поклоњене радове у добротврне сврхе.

О њеном раду писали су многи зналци из земље и иностранства.

Павле Васић је 1969. године у Политици написао да Ружица Беба Павловић поседује лепу колористичку осећајност, која у појединим сликама / на пример, у нијансама љубичастог / долази до несумњивог рафинмана.

Миоград Коларић , 1975. године, истакао је: „Цео сликарски поступак Ружице Бебе Павловић има ту неку чар почетка, чар осећања у настајању, заноса пред новим, чар форме која се тек издваја из једног имагинарног поретка виђених ствари. Зато су сва њена платна у једном непрекинутом стању раста, у радозналој отворености материје, у сталном обнављању палате, без оне докончаности која њиховој лепоти и њиховој уметничкој зрелости може да оспори креативност".

Алекса Челебоновић, 1984. године написао је да Беба Павловић уводи у своје слике и логику оријенталних минијатура, где је наглашавање димензије распоређено према значају ствари у причи. Она се, несумњиво, служи и фотографијом, па се у таквим приликама може добро пратити систем деформације, у скретању пажње са оптичких чињеница на психолошке и са чврстих телесних структура на етеричне , лебдеће и јединствене, као да се личности модела концентришу у главама, а затим растачу и преко тела спајају са околином".

Драгослав Срејовић, 1996. године: Сликарски Ружица Беба Павловић постиже суштину  свога доследно ликовног мишљења скраћењем фигуре и њеним одвајањем од подлоге. Та подлога је најчешће зелена, боја снова и хармоније, како називом циклуса указује и сама сликарка. Зелени свет у коме пребивају њене лебдеће фигуре, каткада дариване и крилима, у ренесансној је измаглици настањеној цветовима, дрвећем, свакаквом вегетацијом, а често и другим фигурама. Као да се сликар сновима преселио из XX века у кватроченто.Ликови су наши, то су вечне зелене висине Сирогојна, анђели су то наше вечности, али као свака вечност је свеобухватна и не зна за границе ни времена ни простора".

Овде можете погледати/преузети лифлет изложбе