Сусрет који се не заборавља - сећање на Сретена Божића

"На вест о смрти аустралијског писца Б. Вонгара – Сретена Божића, рођеног у једном селу у околини Аранђеловца, проведох читаву ноћ копајући по сопственој архиви тражећи документацију из тог периода.

Наиме, у неком периоду свог живота од 1984-2001. године била сам акредитовани новинар Илустроване политике. У почетку сам писала о свом сину Бранку и нашој борби за његов живот, примењујући све врсте алтернативног лечења. Добијала сам писма од читалаца из целог света. Најупорнија је била читатељка из Мелбурна, Радовинка Згрђа, која ми је стално писала и слала текстове из тамошњих новина, о томе како Абориџини оперишу без крви и лече најтежа обољења у току само једне ноћи. Али, на моју жалост, мој син Бранко имао је тумор на мозгу, било би то дуго путовање, а о новцу да не говорим. Таква авантура није долазила у обзир.

Радовинка Згрђа је наставила да ми пише, била је упорна... Тек када је мој син напустио овај свет у мени се родила грижа савести да нисам све учинила, да нисам отишла код Абориџина. Љубазна породица Згрђа понудила ми је гостопримство и ја сам 7. јануара 1996. године стигла у Мелбурн.

Вест о мом доласку се брзо проширила и Срби су ми организовали путовање кроз Аустралију. У централној Аустралији срела сам се са племенима Абориџина. Била сам прва бела жена која је дошла међу њих. И сада би било много да причам о том сусрету, сазнањима и доживљајима, али у једном тренутку су рекли да ме мој анђео чувар увек прати на мојим путовањима, а да мој дух долази из истог племена као абориџински писац Вонгар, који је некада живео међу њима и који пише о њиховим страдањима. Ту сам сазнала да је он познат у свету и да живи у Мелбурну. Како у свом животу никада ништа не планирам, водећи се само сопственим инстинктом, тако ми је име Вонгар непрестано, као мантра, одзвањало у глави.

По повратку са пута по читавој Аустралији, име Вонгар ми није излазило из главе. Стално сам причала о њему, а у кући породице Згрђа, синови су успели да набаве адресу Вонгара. У то време није било могућности најављивања, позивања, нити сам имала појма да је Вонгар српског порекла, али сам хтела да упознам славног писца.

И тако су ме Радовинкини синови одвели на капију, на којој је писало "чувај се пса", а из дворишта се чуо лавеж стотине паса, који су скакали по огради. Имала сам утисак да ме растржу кроз дрво, да ме кидају и комадају на парам парчад. Са друге стране ограде чуо се умирујући женски глас, питајући ме нешто, али у том периоду нисам знала ни једну једину реч енглеског јеазика. Успела сам да, надјачавајући лавеж паса кажем да сам "писац из Србије". Лавеж паса се смиривао, и после извесног времена капију је отворио, необријан, дуге неуредне косе, човек веома продорних очију, који ме је погледом прозрео и оставио без речи..

Ћутала сам и гледала у њега, потпуно паралисана. Наше енергије спојиле су се у једну и ја сам престала да постојим. Он је већ све осетио и показао ми да уђем кроз капију у пространо двориште док је Линда, његова супруга или секретарица, ко ће га знати, утеривала крдо опасних паса дингоса у кућу и затварала их по собама. У мени није постојало време, енергија, ни глас, ни било каква емоција. Била сам ОН, препуштена тренутку судбине и доведена на ниво безнађа. Нисам имала ни страха, ни љубави, ни дивљења, било ми је свеједно.

Када ме је увео у собу пуну длака од паса, њихове енергије и мириса, повратили су ме са чашом воде и његовим представљањем: Сретен Божић из Аранђеловца.

Сатима ми је причао о свом животу, а ја сам на тренутке успевала да поставим по неко питањце, тек толико да одглумим новинарку која, ето, зна и нешто да пита. Ти сати проведени у звуку његових речи, дингоса, који су нас окруживали, чувајући свог власника, Линде која нас је повремено служила са хладном водом у пакленом дану, остали су у мени нешто што никада нисам заборавила, нити сам се икада више тако осећала.

О, да, знам да сам обећала да ћу све објавити, да ћу му објављено послати, да ћу се поново вратити. Нека обећања сам испунила. Објавила сам фељтон у Илустрованој политици, део разговора у својој књизи, али га никада нисам позвала, никада се више нисам вратила. Нисам се бојала Њега, или његових паса, бојала сам се себе и увек га носила у свом срцу и својим мислима. Знам да је и он мислио о мени. Осећала сам то! Неке људе сретнеш само једном у животу и они остану у теби заувек.

И ноћас док по архиви тражим материјале из тог периода, и не могу да их нађем, осећам како се његов дух љути на мене."

 Део из књиге „Канали снова – тјукур“

"...Душан Величковић и Предраг Палавестра су ме први провалили. Душан је хтео да објави репортажу о мени, а онда је превео моју књигу и објавио нешто из мојих радова. Ево, и сада сам му послао моју књигу „Раки“, али од њега нисам добио одговор. Добијам писма из целог света, али Душко не пише…

У соби много, много књига. Ту су писаће машине и машине за фотокопирање. Док воњ паса продире, схватам да овај човек живи у свом свету паса и књига.

 Конопац за вешање

-Штампано ми је до сада четрнаест књига, а остало је заплењено и спаљено. Ја сам човек који има два имена. У Аустралији ме до пре пет година нису признавали, али сам зато под другим именом био познат у Америци и Немачкој, и само захваљујући мојој истрајности, успео сам да победим. Да бих објавио један рукопис од двеста страна, направио сам шесто страница коресподенције да нађем издавача. Телефонски разговори и службена писма су пропратни материјал да бисте убедили те комерцијалисте разних издавачких кућа да сте написали праву ствар. Док сам писао књигу „Раки“, потрошио сам преко сто хиљада долара. Аустралијски уред за књижевност ми је као помоћ дао 64000 долара, а за остало сам морао да заложим кућу.

 Нашу причу непрестано прекидају пси.

-Пси немају осећај да је човек човек, већ они у човеку виде свог супарника. Ови пси су још једино као раса забележени у Југославији под именом „чагај“. Живе у Далмацији, као дивљи пси. Они су једини слични дингосима….

....

...Најновија књига „Раки“ је паралелна трагедија абориџинског и нашег, српског народа. Један абориџински дечак нашао се на просторима Босне за време рата и прича причу...Многи светски критичари су оптуживали писца Вонгара да је кроз причу абориџинског народа величао Србе. Како је то успео?

-Живео сам једно време са њима у шуми. У пустињи. Годинама...У време када сам напустио Југославију, нисам био одушевљен европском цивилизацијом. Европа је трула. Све што сам знао о европској цивилизацији била је сушта лаж, једна њихова искривљена слика. Ево и у овом рату они су доказали колика је то лаж. Они су виновници тог зла. Зло су подржавали. Свет Абороџина је прошао кроз кроз ту патњу која је била дуга и тешка. У ствари, о томе се ради у књизи „Раки“. Раки је конопац за вешање, за распеће на коцу. Таква иста судбина се догодила и српском народу. Прича је о малишану кога су довели да би га спасли од енглеске расе и одвели га у српско насеље, научили гуслању, да прича о јунаштву и способности народа у коме је одрастао. Тај младић је слушао песме, ишао у манастир. У међувремену је избио рат, одводе га на присилни рад, у логор…"