Дању кувала, ноћу решавала сложене математичке задатке

Ту се чувају четири писма која је Милева упутила Владимиру Варићаку и два која је упутила његовој супрузи Албини у периоду од 1910. до 1926. Како су породице Марић и Варићак биле блиске, може се поставити и питање: колико је њихових писама заувек изгубљено или, колико њих се налази у неким другим архивама или библиотекама?

Владимир и Албина су имали четири сина – Светозара (1894-1932), Владимира (1895-1954), Милутина (1897-1920) и Богдана (1898-1951).
Писма је у НСК 1970. предала на чување Владимирова снаја Милена (1903-1971), супруга његовог сина др Богдана, биолога који је живео и радио у Загребу.

Када се породица Ајнштајн из Прага преселила у Цирих, издали су собу младом студенту Светозару Варићаку који је касније својим укућанима причао да је Милева после напорних кућних обавеза повремено чак и после поноћи решавала математичке проблеме у Албертовим белешкама. Приметио је да је њихов породични живот био срећан, мада су њени напори понекад превазилазили њене моћи (чишћење, кување, брига о деци, рад са мужем…). Светозар је, по властитом казивању, помагао Милеви у кућним пословима како би она могла да се посвети математици. Он је живео код Милеве и Алберта од 1912. до 1914.

Док је најстарији син Владимира Варићака учио у Цириху, његов отац је живео у Загребу, истраживао и објављивао радове на тему теорије релативитета и дописивао се са славним брачним паром Ајнштајн. Поједини Албертови истраживачи су чак доводили у питање боравак студента Светозара код Ајнштајнових, све док није објављено писмо од 14. маја 1913. које је Алберт написао његовом оцу Владимиру. Ту му се захваљивао на дивном сиру који им је донет, а у наставку је написао: „Ваш момак је један врло радознао студент и увек је у веселом расположењу.“

Ова Милевина писма су сведочанство да је она са породицом Варићак и са некадашњим подстанаром Светозаром, а касније и са његовом ћерком Смиљком (1920-1998), професорком енглеског језика у Београду, одржавала блиске контакте и деценијама након што је Светозар напустио Цирих.

У писму од 15. јуна 1926. упућеном Албини, Милева каже: „Драга и поштована госпођо! Није баш лепо да Вам се толико нисам јавила али сам се на путу прехладила и дошавши кући морала сам лећи... А сада бих да Вам много захвалим на Вашем пријатељском дочеку, ја се врло надам да ћу бар једанпут имати прилике да се реванширам. Исто тако Вас молим да поздравите много и госпођу Виду и г. Светозара, она вожња са аутом била је дивна! Ја сам овде код куће иначе све добро затекла, само је овде неко неизмерно ружно време – киша и тако хладно да по каткад ложимо... Моји синови су доста добро газдовали и све је било у реду када сам дошла, али ипак су се радовали да сам се већ једанпут вратила. Ја Вам се, драга госпођо, још једанпут најсрдачније на свему захваљујем и шаљем много поздрава Вама и госп. Професору! Ваша, Милева Ајнштајн.“

Гђа Вида (Видосава рођ. Сомборски) била је супруга Светозара са којом се оженио у јуну 1918. у Загребу. Она је потицала из угледне српске породице и била је професорка биологије.

У писму упућеном Владимиру Варићаку 19. априла 1922. из Новог Сада, Милева пише:

„Много поштовани господине! Хтела бих, колико се то може са неколико написаних редака, да се Вама и Вашој госпођи захвалим на Вашем пријатељском дочеку, кад сам дошла у Загреб. Не треба да спомињем да ја све то никада нећу заборавити и да ћу се увек са благодарношћу сећати са колико доброте сте се за мене заузели и онда на оној киши ради мене зебли. Ја бих највећма волела кад би ми се дала ускоро прилика да и ја Вас и Вашу госпођу код себе дочекам, и молим Вас обоје да не заборавите да у Цириху има некога ко би се Вашој посети врло, врло радовао. Господину Светозару сам се врло чудила да је без нужде и тако брзо могао да се одлучи да целу ноћ пропутује, што мени увек тако тешко пада, а ипак сам била врло задовољна да нисам била сама, нарочито у Инђији, где је путнички промет тако мало еуропски и којега се увек већ унапред бојим. Па зато Вас молим да му у моје име захвалите још једанпут на пратњи. Госпођу Виду и Смиљу много поздрављам. За њу се сигурно надам да ћу је скоро видети. Дакле, још једанпут много хвала на свему и много поздрава од Ваше благодарне Милеве Ајнштајн.“

Зашто су важна ова Милевина писма?

Одговора је много, а један од њих је да сведок из прве руке заједничког научног рада брачног пара Ајнштајн – Светозар, почива на Новом гробљу у Београду, а његова ћерка Смиља, која је најпознатијим Милевиним биографима, мр Ђорђу Крстићу и др Радмили Милентијевић, препричавала сећања свог оца о животу код Ајнштајнових – почива на Лешћу. И једно и друго почивају у престоници без икаквог обележја и споменика...