Виолета Алексић овогодишњи добитник награде "Гласа Пеште" за културу

Виолета Алексић рођена је 1974. године у Превешту код Рековца, а пише од своје 15 године. Већ 24 године живи и ствара у Швајцарској и активно сарађује са својим колегама у матици и у расејању. Прву збирку песама, под насловом „Негде у мојој песми”, коју је уредио Славко Ћелап, издала је 2011. године. Исте године у штампу улази њена друга збирка песама „Живот је чудан момак”. Годину дана касније објављена је трећа, "непланирана" збирка „Ниси ти мени било ко”, која је више пута доштампавана, а објављена је и на ромском језику. Четврта збирка поезије Виолете Аексић је „Када се храброст одробија”.

Објавила је и роман „У твојим годинама” и књиге прозе „Ако ме разумеш” и „Дан када се бре вратило кући” (њена прва књига кратких прича). Нека од њених дела преведена су на немачки језик.

Редовни је учесник књижевних и других културних програма, укључујући и промоције књига у Србији, Швајцарској, нашем региону и расејању. Активно се бави хуманитарним и друштвеним радом у воше удружења у Швајцарској.

Виолета је један од покретача, уредник и водитељ популарног Радио КРУГА у Швајцарској. Извештач је емисије Радио Београда "Вечерас заједно", а била је водитељ и заменик уредника српског радија "Младост" у Швајцарској. Сарадник је РТК2 - српске телевизије на Косову и Метохији и РТС-а.

Од 2011. редовни је учесник на Међународном сајму књига у Београду. Године 2013. постаје члан Удружења књижевника Србије, 2014. члан Удружења српских писаца Швајцарске, па Удружења "Седмица" из Франкфурта и Удружења "Милутин Миланковић" из Београда.

Виолета Алексић дала је пре годину дана опширан интервју поводом добијања награде "Темнићки натпис". Ево шта је том приликом рекла о свом разгранатом уметничком и друштвеном ангажовању.

 Сваки писац, и уопште уметник, без обзира на обим свог стваралаштва, има једно или два дела које у очима публике фигурирају као његов заштитни знак. За које своје дело сматрате да је обележило ваш досадашњи опус?

Иза себе имам око десет наслова, од чега је збирка поезије "Ниси ти мени било ко" доживела пет издања. Непланирано - планирана књига која је те 2013. године урађена као поклон мом оцу за рођендан, данас је много више од поклона. То је запис љубави, поштовања и разумевања. Тата већ две године није са нама, али сам сигурна да све ово посматра са неког облака и да је веома поносан на меине. Тако да ћу на ваше питање одговорити насловом "Ниси ти мени било ко".

 Да ли бисте били писац и да нисте отишли у Швајцарску?

Мислим да су нам неке ствари суђене. Поезија је моја прва љубав, записивала сам још у детињству мисли и риме. Свет писане речи за мене је одувек био чаробна димензија. Ипак морам рећи да себе никада нисам смела да назовем писцем. Није то лажна скромност, већ поштовање према великанима књижевности на чијим смо делима одрасли. Мене обрадује када се читалачкој публици допадне оно што ја пишем, када препознају искрену емоцију мог написаног слова, јер се никада нисам трудила да пишем «наменске» песме и приче. То нема везе са географском одредницом, те песме и приче би се писале исто и у Цириху, и у Превешту – чисто из срца.

 Какав одговор дајете када вас упитају зашто пишете?

Увек застанем код тог питања. Неко би можда дао неки филозовски приказ зашто ради то што ради, а ја само могу рећи да је то потреба са којом се неко роди. Не пишем стално, али када се то деси, мора се записати. Дубоко верујем да смо сви ми који се бавимо неком уметношћу само проток универзума, неко то од горе управља и распоређује.

 Може ли се говорити о књижевној сцени српске дијаспоре?

Може и мора се говорити о томе. Зато што то има посебну димензију стваралаштва нашег народа који живи далеко од родног краја. Књижевници дијаспоре, поред стварања литерарних дела имају још једну важну мисију, а то је управо култура чувања уметности и матерњег језика. Јер док траје језик, трајаће и народ где год да су нас путеви одвели. Због тога имам потребу да се по ко зна који пут захвалим свим људима који препознају важност те мисије, као што су урадили управо људи из организације "Дани Темнића и Левча".

 Како тренутно изгледа српска књижевна сцена у Швајцарској?

Веома активно, морам рећи. Ако узмемо у обзир да нека литературна друштва броје скоро две деценије постојања у континуитету, то објашњава свест наших књижевника о очувању идентитета свог народа, али и градњи мостова пријатељстава међу другим народима које сусрећемо на бројним манифестацијама које чувају писану реч. Многи од нас у превели своја дела на друге језике, што говори управо о упознавању и преознавању.

Веома важно је свако учешће наших стваралаца на књижевним манифестацијама са вековном традицијом у земљама у којима живе. Прошле године и сама сам била учесник Литерартурних дана града Солотурна. Било ми је драго што су људи које нисам познавала приметили мој рад и ангажовање у Швајцарској и одлучили да чују на великој сцени шта то имам да кажем. За мене је то било једно посебно искуство које ће се једног дана причати унуцима. Оваквих случајева је много како у Швајцарској тако и у свету. Наши ствараоци су највећи неимари културолошких мостова који цртају најлепше кругове уметности.

 Колико сте задовољни својом препознатљивошћу као писца, у Србији? Многе ваше колеге из дијаспоре указују да у тој врсти комуникације постоје бројни проблеми.

Жао ми је што не постоји више слуха управо на ту тему. Имам осећај да данашња књижевна сцена у Србији заборавља на нас «тамо далеко».Већ годинама сам члан Удружења књижевника Србије, и заболи ме колико се мало баш у том друштву обраћа пажња на чланове из расејања. И то није само случај са овим удружењем. Могла бих и више на ту тему, али на послетку увек постоје људи који цене оно што радимо и док је тако, добро је.

 Чему сте тренутно посвећени у својој списатељској радионици?

Тренутна тема мојих интересовања је прикупљање досадашњих радова, насталих у протекле три године. Желим да коначно урадим наслов који је требао да угледа светлост дана и пре пандемије која нас је, на неки начин, све успорила. Поред књиге уз то би ишао и звучни запис уз музичку пратњу, урађен на моју велику радост са једним од највећих имена наше музичке сцене, а то је засигурно Кокан Димушевски.

Како видите актуелни тренутак и будућност Радио Круга, чији програм припремате и водите у Швајцарској?

Ближи се шести рођендан нашег Радија Круг и када погледам колико је људи прошло кроз етар Канала К, медијске куће у којој смо смештени, а која траје 35 година, много сам поносна на цео тим наше редакције. Није мала ствар на радију са регионалном фреквенцијом добити три емисије на матерњем језику недељно. Трудили смо се да посвећеним радом покажемо колико нам је важно направити интеракцију међу народима. То смо и успели. Актуелни тренутак, прошлост и будућност Круга видим као трајни архив културне размене уметничких група – а као што знамо уметност и јесте најбољи амбасадор једне земље. С обзиром на то да се наше емисије преводе на немачки језик, остаће будућим генерацијама нашег, али и страног порекла трајни приказ културног стваралаштва Србије као и свих вредних неимара уметности које живе расејани на свим меридијанима.