Милена Павловић Барили: Живот прожет модернизмом, али и традицијом

Од јесени 1931. она је живела и радила у Паризу, а од 1939. у САД, где и умире у 36. години живота. Миленини биографи наводе да је она била сликар и песник, најистакнутија уметница српског модернизма чији су ођеци били видљиви у сликарству, књижевности, архитектури, дизајну…

Такође, мода за Милену није представљала епизоду већ стил живота. Умела је да шије, знала је да купи шарену свилу на распродаји, за багателу. Раширила би материјал по кревету и почела да сече, да кроји без мерења, без завршеног курса шивења.

На отварању Миленине самосталне изложбе у Паризу (у пролеће 1932.), њени пријатељи су позвали бројне познанике, међу њима и Латиноамериканце који су ту студирали и градили уметничке каријере. Тако на изложбу долази кубански пијаниста Родриго Гонзалес који одмах купује једну њену слику, Миленин Аутопортрет. О том (фаталном) сусрету сведочи заједничка фотографија, а Родриго касније постаје њена највећа љубав.

Милена излаже у Римској уметничкој галерији, у јесен 1932, а Италијани су се дефинитивно заљубили у њене слике где су, између осталих, били изложени портрети Бруна Барилија и грофа Сафија. Новинари су је ставили раме уз раме са младим ствараоцима модерног италијанског сликарства.

Три године касније, на отварању изложбе, и Бенито Мусолини се зауставио испред Миленине слике, хвалећи је као „ћерку нашег Барилија“. У то време, Мусолинију су се дивили многи велики уметници и научници јер он још увек није показао своје право лице… Сутрадан, после Мусолинија, 5. фебруара 1935, изложбу су посетили италијански краљ и његова жена, краљица Јелена Савојска, ћерка црногорског краља Николе.

Мусолинијев зет, гроф Ћано, чији је портрет Милена урадила током изложбе у Риму, нудио јој је разне повластице, између осталог и италијанско држављанство, које је она љубазно одбила. У писму мајци Даници, написала је:

„Знаш мамо, на дну моје душе има један пламичак, као кандило које се никада не гаси – увек је живо и трепери, а то је српство. Моје српско порекло – то су моји најдубљи корени. Свет је диван! Земље лепе, људи интересантни, али ни једну варош не волим као што волим Београд рано ујутру, а небо нигде није лепо као ноћу изнад наше авлије у Пожаревцу. Наше је најлепше…“.

Последњи пут је била у Србији 1936. године.

Авантуристички дух који је наследила од мајке Данице и оца Бруна тера је да се укрца на брод De Grasse и да крене у своју последњу авантуру – Америку. Милена никада није планирала да у Америци остане за стално, желела је да види велику изложбу надреалиста, па је зато купила повратну карту. Мајци је написала: „Идем да видим изложбу, бићу тамо само 3 месеца, мало ћу да шкрабам, а ти ћеш после да бројиш доларчиће.“

Међутим, убрзо је почео рат, па она забринуто пише мајци да њена повратна карта издата у француском туристичком друштву и плаћена у францима (а не у доларима), сада ништа не вреди. Карта се није могла ни пренети на неку другу компанију. После извесног времена је Миленина еуфорија спласла, а на Менхетну је живела веома тешко, као и сви други досељеници.

Игром судбине, током Светске изложбе, почиње Други светски рат, а да би обезбедила егзистенцију, ради као модни и рекламни илустратор за бројне часописе. Задивљени њеним талентом, челни људи магазина Вог у априлу 1940. објављују Модел плаве венчанице на насловној страни. Она је прва српска уметница која је радила илустрације за овај чувени магазин и једина чија се илустрација нашла на насловној страни.

За само годину и по дана, Нову 1941. годину дочекује у Риц Карлтону на Менхетну као позната личност њујоршког високог друштва и уметничког света. Она је постала цењена у елитним круговима као уметница чије портрете многи траже. Није се бунила када су је новинари називали „принцеза“, алудирајући на њено сродство са Карађорђевићима, јер је то скретало пажњу на њене слике и изложбе.

Али, носталгија за Европом, родитељима и пријатељима остала је стално жива. Никакви успеси и слава то нису могли да ублаже. Милена никада није заборавила обичаје и традицију коју је понела из родне куће у Пожаревцу. Из Обећане земље писала је мајци да је добила позив од попа Гаћиновића да за Видовдан (1940.) дође у цркву; била је на служби, а потом и на пикнику где су пекли јагњетину, точили пиво и седели на дрвеним клупама. Неколико пута окупљене је захватио пљусак, али тамбуре су наставиле да свирају, а Милена је играла коло по шљунковитом тлу.

У далеком свету она је славила Светог Атанасија Великог (31. јануар) као и њена родбина у Србији, а честитала је мајци српску Нову годину (1941.) „….Данас је наша Нова година! Много ти среће желим и само тебе волим….“

Баш на Теслин рођендан (10. јула 1941.), Милена је писала оцу из Велике јабуке: „Од када сам дошла овде, почела сам да бивам све религиознија, и то је једина топлина коју успевам да пронађем. Послала сам ти примерак часописа Town and Country за који сам радила омот за мајски број…“

У међувремену, излази у црначке ресторане и слуша њихову духовну музику, каже да одасвуд чује италијански језик и да у пролазу виђа пуно Јевреја. Опширно је писала оцу како изгледа град и људи у њему: „Видела сам главне улице Њујорка са продавницама које опасно привлаче, неодољиве су… а Бродвеј ноћу, сав осветљен, узбудљив, фантастичан…“

Слала је пакете-помоћи оцу у Италију и мајци у Србију, слала им је и новац чим је почела да зарађује радећи портрете. Сликала је многе крунисане главе, урадила је портрет шведског и турског принца, аустријског надвојводе… портрете бројних дипломата, познатих уметника и чланова аристократских породица. Но, највећу пропаганду и рекламу правили су јој портрети крунисаних глава. Примера ради: чим је урадила портрет Франца Јозефа И, добила је поруџбеницу за један портрет из породице старог Рокфелера.

Урадила је и портрет краља Петра Другог (1942.) који је после затварање изложбе у Вашингтону (1944.) остао у југословенској Амбасади, јер је одлучила да га поклони свом рођаку. О томе је најпре писмом обавестила приватног секретара краља који јој је телеграмом, у име краља, упутио топлу захвалност за њен венчани поклон. У писму које је упутила амбасадору Константину Фотићу, Милена је замолила да уколико Амбасада нема начина да слику пошаље у Лондон, исту врате њој у Њујорк како би она, преко трговца уметничким предметима, портрет послала за Велику Британију. Ипак, Амбасада је предузела мере за отпремање поклона на даљи пут… Убрзо је дипломатским путем настала права потрага за изгубљеним портретом који, на Миленино велико разочарење, никада није пронађен нити је отпремљен краљу за Лондон.

У Њујорку се дружила са људима са наших простора… са Татјаном Фотић, супругом амбасадора Констатина Фотића, са Кочом Јоксимовићем, кога Милена и Даница у својим писмима називају кумом, мада се не зна тачно ко је кога венчао или крстио. Дружила се са Гишом Јовановићем, сином богатог београдског трговца Косте из Кнез Михајлове улице. Годинама се дописивала са другарицом Ћућом (Љубица Кузмановић), као и са ујацима од којих јој је омиљени био Божа Павловић, кога је на дужност судије првостепеног суда у Пожаревцу поставио краљ Александар Обреновић.

У једном писму из Њујорка, Милена искрено признаје оцу Бруну: „…Вечери су овде дуге, а када не знам шта да радим, гласно разговарам са вашим фотографијама. Мамином и твојом, бакином и дедином, и такви разговори се (скоро) увек завршавају сузама…“