Добрила Боројевић: Писање није моја свесна одлука и зато је незауставиво
Преводилац, писац и новинар Добрила Боројевић, ранија дугогодишња стална сарадница "Српских недељних новина" у Мађарској, а данас „Гласа Пеште“, у разговору за тај портал каже да се идеје за приче које пише и по којима је позната и омиљена у читалачкој јавности, обично рађају док шета по граду или уз реку. „Неколико реченица се већ тада роји у мојој глави и оне се једноставно излију на папир или у компјутер, када стигнем кући. Чини ми се да је то незауставив процес, али није део свесне одлуке“, каже она.
У својим причама враћате нас у време када се прилично другачије живело него данас. Откуда та потреба?
Са година вероватно сви постајемо носталгични за временом иза нас, добом детињства и прве младости, одрастања и спознаје света око себе. Код мене та сећања извиру из неких скривених шкриња, у којима су давно похрањена, и онда ме обрадују и огреју када их нађем, или када она сама одједном засијајау и једноставно врате време уназад, у оно доба невиности, када су сви путеви пред нама били отворени. Некада ме подсећају на сакупљене шкољке са песка разних плажа које, када их протрљаш, замиришу на лето и море.
Ваш стил у многоме подсећа на редове Моме Капора, с тим што у своје приче уносите далеко више личног, односно мање домаштаног. Шта Београд данас чини другачијим у односу на време вашег одрастања и ране младости?
О, не знам да ли моји редови подсећају на редове нашег великог писца, који је о Београду посебно лепо писао, јер га је волео. Али, уколико је то бар у неком сегменту тачно, веома ми је драго. Он јесте био мој узор, радо читан писац и неко по чији сам аутограм одлазила на Сајам књига, желећи да га сретнем, купим књигу и променим по коју реч док би ми он књигу потписивао. Сећам се баш тренутка када ми је потписивао роман „Конте“, који је некако повезивао заједничку љубав према Црној Гори.
Ето, то је био тај Београд, о којем ме питате, сајмови књига на које ме је прво као девојчицу водио отац, на који сте одлазили да чујете и видити велике писце. Памтим добро и недељна издања „Политике“ о које смо се у кући просто отимали, са жељом да први дођемо до Капорове приче за ту недељу.
Много година касније имала сам прилику да у Будимпешти упознам његову ћерку Ану, отприлике моју вршњакињу, која је тада отворила једну лепу изложбу својих слика у једној будимској галерији. То је за мене била посебна част.
Како објашњавате своју потребу за писањем? Активно сте почели да пишете током периода живота проведеног у Будимпешти. Да ли је то био тренутак одлуке или процес?
Писање је моја потреба и дешава се прилично спонтано. Обично се идеје за нешто о чему ћу писати рађају док шетам по граду, уз реку... Неколико реченица већ се роји у мојој глави и оне се једноставно излију на папир или у компјутер, када стигнем кући. Чини ми се да је то незауставив процес, али није део свесне одлуке.
Када сам стигла у Будимпешту, све је око мене било ново, град, људи, непознати језик, другачије боје и звуци, па је то појачавало сензацију. Једноставно сам примећивала сличности и разлике, и о њима писала, а сигурно је да сам и ја била у сасвим посебном расположењу. Некако се десило да су тада „Српске недељне новине“ у Будимпешти препознале занимљивост мојих прича, које су говориле о свакодневним стварима које су се догађале нама дошљацима, и тако је кренуло.
Пре неких четврт века у СНН-у је изашла моја прича „Кафа“, и ја сам тада била прилично узбуђена. Читаоци су јасно препознали да говорим од том нашем драгоценом пориву за дружењем, кафи са пријатељима, посебно у туђини, и ставили ми до знања да се и сами тако осећају. Када сам схватила да имам читаоце, наставила сам да пишем.
Ваша књига „Моја Пешта" објављена на српском и мађарском језику, побрала је симпатије бројних читалаца. Како данас гледате на ово дело?
Јесте, књига „Моја Пешта“ објављена је пре шест или седам година у издању Српског позоришта у Мађарској, које је осетило да би исповест једног досељеника била интересантна за читалачку публику, као и да се одлично уклапа у позоришни фестивал, који сваке године организују у Националном театру у Будимпешти. Тада је организовано једно заиста лепо књижевно вече, када су две глумице читале моје текстове на мађарском, а ја сам водила разговор са једним позоришним ствараоцем који је био у улози конферансијеа.
Огромно је задовољство било наћи се на програму тог фестивала, који је објављен на сајту позоришта, а мени је пружило прилику да и мађарска читалачка публика разуме моју причу. А она је настајала управо кроз текстове у „Српским недељним новинама“, неку врсту фељтона који сам касније преточила у књигу. Имала сам тада заиста огромну подршку и помоћ својих пријатеља, Милана Руса из Српског позоришта у Мађарској, нашег главног уредника у новинама (СНН) Драгана Јаковљевића, фотографа Ивана Јакшића, као и људи који нажалост више нису међу нама, Предрага Степановића, преводиоца, и Петра Милошевића, професора и писца. Сви они су веровали у мене, охрабривали ме, и тако је настала моја књига, која је, када јој угледате корице, немерљива радост за сваког ствараоца.
Хоће ли бити наставка или пак нечег потпуно новог, али такође у форми књиге?
Не знам да ли ће бити наставка, можда ме живот однесе у неки нови град, који замирише и пробуди моја чула, а до тада пишем своје приче о свему што заголица моју машту. Дневне интернет новине „Глас Пеште“ редовно објављују моје приче и сасвим сам задовољна реакцијом публике која тај портал прати.
По струци сте филолог енглеског језика, бавите се и превођењем. Да ли по вашем мишљењу, савремена технологија угрожава позицију преводиоца?
Превођење је посебна врста уметности, рекла бих, нарочито када се ради о литератури, а да не говорим о поезији. Ту не видим да било каква технологија може да замени људску душу, мада нам свима помаже да лакше и брже претражујемо и долазимо до информација. Можда се неки уско стручни и научни текстови могу на тај начин преводити, али је и ту потребно оштро око доброг познаваоца да не би дошло до крупних грешака. Сваки језик, знамо сви, обилује изразима који су готово непреводиви, затим, значења речи се мењају у зависности од контекста, а једна реч може значити више различитих ствари. За све то је потребно дубље познавање материје, као и културе народа чији језик преводимо.
Да ли вам данас недостаје фолклор, за који је била везана читава ваша младост и захваљујући коме сте, са КУД-ом „Фрула“, пропутовали добар део света?
Када се моји пријатељи и ја ужелимо фолклора, онда се окупимо на некој доброј свирци и заиграмо. И даље нисмо лоши, а донедавно смо се окупљали и повремно вежбали у једној сали, све док нас корона није некако растерала. Једном играч, заувек играч! То знају сви који у упознали ту чаробну драж изласка на сцену уз ритмове који нам негде свима струје венама.
Заиста, фолклор ми је омогућио да веома млада пропутујем пола света, али и да стекнем пријатеље за читав живот. Сада се, када год се окупимо, радо присећамо тих дана уз обавезне фотографије са различитих места, које нас подсете на дивне дане. Такође, када је српско издање „Моје Пеште“ представљано у Београду, моји фолклорци су били моја подршка и уз праве звуке чардаша одушевили присутне.
Коментари