Рума: Милева Марић и деда Питера Богдановића ишли у исту школу
Министарство културе Републике Србије подржало је обнову породичне куће Милеве Марић Ајнштајн (1875–1948) у Руми, а у сусрет великом јубилеју – 150 година рођења српске научнице. Радови на фасади треба да почну у априлу, а након завршетка реконструкције објекат ће имати меморијалну собу посвећену породици Марић. О породици Марић наша јавност недовољно зна, а живот Зорке и Милоша коју су се родили управо у Руми обавијен је велом тајне.
„Нажалост, и Милеву, као и њену сестру Зорку (1883—1938) до данас прате бројне непроверене гласине и неистине. Зорка је била образована жена, школовала се у Руми, Загребу, Новом Саду, Прагу и Цириху. Течно је говорила мађарски и немачки језик, свирала је клавир и била најмузикалнија од свих Марића. Зорка се није удавала. Она је активно учествовала у женском покрету од 1906. у Новом Саду – у Добротворној задрузи „Српкиња Новосаткиња“. Крајем 1877. њихов отац је добио место писара у суду у Руми, где су живели око 14 година. Основну четворогодишњу школу Милева је завршила у Руми. Уписана је 1881, а у четвртом разреду ишла је у школу са дедом чувеног америчког режисера српског порекла Питера Богдановића", каже на почетку разговора новинарка, дописница нашег подсајта Дијаспора РТС из Канаде, Марина Булатовић, која је, истражујући за свој нови роман „Срећна српска Нова година“, дошла до многих нових сазнања о породици Марић.
Током брака, Алберт и Милева, три пута су заједно долазили у Србију и посећивали пријатеље и родбину у Новом Саду, Тителу, Каћу, Крчедину, Београду (1905, 1907. и 1913.). Милева је маја 1938. последњи пут била у Србији и тада је узела Уверење да је Српкиња, јер се бојала да ће Немци ући у Швајцарску и да ће имати проблеме због брака са Јеврејем.
Брат Милош је био признати научник и поставио је темеље у области медицине која се данас зове клонирање, живео је и преминуо у СССР-у, али је недовољно познат нашој широј јавности. На Википедији постоји страница о Милошу Марићу (1885—1944), са јако мало основних информација о њему.
„Милева је један од пет јунака мог новог романа, поред Тесле, Пупина, Миланковића и Милене Павловић Барили. Књигу пишем дуже од две године, и још није готова. Контактирала сам запослене на Српској Википедији, па се искрено надам да ћемо ускоро имати и страницу о Зорки Марић. Милева је била јако блиска са сестром и братом који су често посећивали Алберта и њу. А после развода, Милеви је у госте долазила Зорка и помагала јој око деце. Зорка је била јако везана за сестру, па када је њен брак са Албертом запао у кризу и када се Милева са два сина преселила у Цирих, Зорка долази у јулу 1917. да јој помогне. Тада се Алберт нуди да Зорки помогне да добије дозволу да уђе у Швајцарску. Он пише свом пријатељу: „Моја свастика је крајње поуздана и веома везана за Мицу и децу.“ Алберт је писмо послао др Хајнриху Цангер-у, лекару; крајем маја 1917. Милевин млађи брат Милош је током посете Берну (1904/1905.) из прве руке видео како тече њихов живот и заједнички научни рад. Та своја запажања детаљно је пренео породици, рођацима и пријатељима.“
Од наше саговорнице сазнајемо да је Алберт Ајнштајн присуствовао Солвеј конгресу (Solvay Conferences) од 30. октобра до 3. новембра 1911, а Милева је остала у Прагу са децом и сестром Зорком која је дошла у посету да упозна град и присуствује предавањима на Универзитету. Алберт се чак два пута, за тако кратко време, јавио Милеви, поздрављајући и њену сестру. „Драгој женици… много пољубаца за тебе и дечаке, уз поздраве Тетки.“
Милева је у Руму стигла као изузетно мала девојчица, са две године, ту је завршила основну школу и одатле се винула у свет науке, сведоче историјски подаци. Када је уписала Политехнику, Милева се нашла међу 20 жена које су студирале природне науке и математику на свим немачким и швајцарским универзитетима. Била је једина жена међу студентима физике у својој генерацији на Политехници.
„Милош Марић је дипломирао на универзитету у Клужу (Румунија). Ту се оженио први пут 1913. са богатом Мартом која је имала француско порекло, а њен отац огоман капитал баш у Француској. Потомака са Мартом није имао, а брак је трајао до почетка Првог светског рата. Судбина га је касније одвела у СССР, где се оженио други пут са Маријом Васиљевном Карповом и са њом усвојио троје мале деце (Таня Левская, Боря Фредерикс, Галя Фредерикс). Његов први брак званично је окончан тек 1924. када је у Клужу проглашен несталим, а његова прва супруга Марта удовицом. Милош је изабран за шефа катедре хистологије на Саратовском државном медицинском универзитету у Руском граду Саратову. Врло брзо постао је уважени научник у совјетској Русији и објављује бројне научне чланке и монографије. Постоје подаци и да је био у тиму који је учествовао у припреми балсамовања тела Владимира Иљича Лењина. У породици Ајнштајн таквих генијалаца није било, Алберт је био изузетак…", додаје Марина и за крај разговора подсећа:
"Њихов отац Милош Марић, био је веома имућан човек и доста новца је одвајао за школовање деце. Зорка је стигла у Швајцарску 1917. и пријавила се као ванредни студент биологије на Универзитету у Цириху. Милевини родитељи су повремено финансијски помагали Алберта и Милеву. Од тог новца, млади супружници су купили две софе, две столице и сто на развлачење. О томе постоји белешка трговца намештаја из Берна од 24. септембра 1908. Мајка Марија Марић, девојачко Ружић (1846–1935), доживела је дубоку старост, потицала је из добростојеће тителске породице. Алберт је ценио Милевиног брата и волео да проводи време са њим. Забележено је да су неколико пута Алберт и Милош посетили елитну кафану хотела Краљица Јелисавета, где су се састајали са Милошевим пријатељима. Хотел је добио име по царици Јелисавети (Елизабети). То је било традиционално место окупљања аристократије и отменог света у Новом Саду. Алберт је био задивљен српским обичајима и доброћудним мештанима који се уз тамбураше веселе. После Милошевог боравка код њих у Берну, њих двојица су постали блиски и међусобно су се јако поштовали.“
Коментари