Удружење књижевника Србије објавило нову књигу Драгана Јаковљевића

И у новој књизи, коју је објавило Удружење књижевника Србије, писац нас пријемчивим језиком и стилом уводи у свет својих, по много чему необичних јунака. Читалац у једном тренутку схвата да, вођен пишчевом намером, вешто скривеном, али учинковитом, и сам учествује у обликовању тог света.

На овај начин, Јаковљевић успева не само да нам приближи судбине и душевна стања личности из својих прича, већ и да у нама створи утисак да смо са многима од њих одрастали, живели, радовали се или туговали, па чак и како, корак по корак, постају део нашег унутрашњег бића. У свакој од прича у овој књизи приметан је ауторов таленат да у релативно кратким прозним целинама читаоцу каже много, што је и најтежи задатак за сваког писца.

Песникиња, књижевни критичар и педагог Драгана Меселџија, каже да су ликови из Јаковљевићевих кратких прича сасвим обични људи, који живе животе блиске нашим, али да се неочекивано сви налазе у крајње необичним ситуацијама. Успут сами уче и покушавају да реше своје проблеме, а у тај процес готово неприметно бива увучен и читалац, вођен вештом руком приповедача. У причама, каже она, препознајемо наше комшије, рођаке, препознајемо ситуације, проблеме и сопствене жеље и слабости.

„У причама такође има много психолошких момената, па се, судећи по профилима ликова јунака и њиховим карактерима, стиче утисак да аутор воли да посматра и анализира људе, поготово начине њихове невербалне комуникације. Кроз сликовите анализе њиховог понашања аутор заокружује описане догађаје и претаче их у веома интересантне приче, са обиљем емоција које изазива код читалаца. Не можемо се отети утиску да су приче инспирисане стварним животним ситуацијама и људима из окружења. Међутим, на ту стварност се увек надовеже и пишчева фикција, па у својим причама спаја наизглед неспојиво и тиме ситуације о којима приповеда чини још необичнијим“, истиче Драгана Меселџија и додаје да се ова књига чита споро.

„Она то тражи, јер мора да одживи свој живот у ономе који чита. Прича по прича, дан по дан, јер сваки сегмент треба да се слегне и пронађе свој простор“, закључује она.

ЗАБОРАВ

(Прича из књиге „Калдрма“)

Професор Николајевић је добро знао да су култура сећања и колективна склоност забораву, међу најболнијим тачкама његовог народа и зато им се често враћао. На својим предавањима, у научним радовима и новинским чланцима, много је простора и енергије посвећивао важности колективног памћења. Ако заборавите своје умне и даровите људе, не само да нећете знати ко су били они, него ћете и на своје постојање гледати као на пуку чињеницу, без стварне представе о томе ко сте и куда идете, па ће вас заборав, као пузавица, најпре мало по мало нагризати, а затим потпуно прогутати, говорио је.

Често је као пример наводио Будимпешту, у којој пролазнику падају у очи небројене спомен-плоче на фасадама зграда с краја деветнаестог века. Млади нараштаји Мађара се тако подсећају да они нису први станари зграда у којима живе и да треба да буду поносни на то што је у њима, или у непосредном окружењу, рођен и стварао неко ко је својим уметничким, научним или градитељским радом обележио једну епоху, а неретко и читаву историју човечанства. Спомињао је да је тако и у многим другим градовима у којима је боравио: Бечу, Берлину, Москви, Прагу, Мадриду.

Говорио је како је писање књижевних дела вид уметности који се на нашим просторима, за живота писца, сматра искључиво његовим приватним послом или чак личним проблемом и за који никада нема довољно новца.

„Понајмање га има за штампање књига, па већина писаца своја дела објављује својеврсним просјачењем по општинама или добростојећим фирмама. Руку на срце, за њихову уметност, док су живи, нема нарочитог интересовања савременика. Али, све се то промени на дан пишчевог упокојења. Он тада изненада постаје неко наш, део националне културне баштине, особа за чије име можемо да се ухватимо и машемо њиме у свакој згодној прилици, чак и ако нисмо ништа његово прочитали. Треба ли се онда чудити што су многи даровити људи при крају животног века спаљивали своје песме, приче, романе и у опорукама писали да се, пошто се преселе на онај свет, на овом који остављају о њима не пишу хвалоспеви и не држе говори. Познавао сам неколико таквих писаца и не мислим да су њихове одлуке биле исправне, али сам их у потпуности разумео”, рекао ми је након једног предавања, када сам пришао да му поклоним своју нову књигу.

Једном другом приликом, такође у необавезном разговору, испричао ми је како се у многим својим радовима и књигама бавио великим уметницима и њиховим, нажалост, најчешће трагичним животима.

„Понекад бисмо исправљали неке историјске неправде које смо чинили, али тек када ти уметници више нису били са нама. Револтиран сам тим снобизмом, да поштујемо само оно што је проверено кроз смрт, мада ни у том виду поштовања нисмо доследни. Хајде да, најпре, поштујемо оно што је проверено кроз живот, када су са нама живи песници, писци, научници, док могу да буду ту, да нам понешто прочитају и на ухо”, рекао ми је.

Волео сам да се дописујем са професором Николајевићем. Нисмо то чинили често, али кад год би ми се јавио имејлом, из његових порука су избијале искре мудрости, између чијих редова су се могла назирети драгоцена упозорења на нека наша колективна клецања и могући путеви ка њиховом ублажавању. Једном ми је написао и ово:

„Не знам колико међу нама има људи спремних да кажу својој деци оно што су нама често говорили наши родитељи. Да им макар једном дошапну да је срамотно хвалити се добрима која нису плод човековог духа. Зато што у нашем најближем окружењу има и сиромашних људи. Они себи неће моћи да приуште одело које су неки од нас скупо платили и које уз помоћ електронике стављају на увид свету тек тако, без повода. Неки од нас не би могли да плате себи ни вечеру попут оних какве бахати фотографишу у инат осталима, а ни уживање у далеким, топлим лагунама којима имућни обасипају друштвене мреже. Али, оно што називамо друштвеним мрежама тражи од корисника да буду управо такви, хвалисави и кокетни, рећи ће неко. Тачно, али постоји и нешто што од давнина зовемо добрим домаћим васпитањем, далеко страријим од друштвених мрежа. За данашње младе генерације нисам сигуран, али када је реч о мојој, знам да смо својевремемо сви усвајали такве лекције, што код куће, што у школи. И управо зато не знам како данас, на том испиту свакодневно падају и они који одавно нису млади. Чини се да су самољубље и нарцизам толико раширени, посебно међу младима, да их многи и не сматрају поремећајима личности, што они свакако јесу, већ друштвено пожељним понашањем. Стога мислим да је потребно стално се подсећати шта су самољубље и нарцизам, који су њихови симптоми, до каквих последица могу довести ако се не контролишу и како им стати на пут.”

Сахрани професора Николајевића, обављеној на градском гробљу, присуствовало је неуобичајено много наших суграђана. Деце није имао, па су саучешче од његових пријатеља, познаника и поштовалаца, примали чланови шире родбине. Међу људима који су дошли да му одају последњу пошту, било је и академика, високих државних чиновника, угледних лекара и познатих уметника.

Једном ми је професор, у својим позним годинама, рекао да је срећан што има бројну родбину и много пријатеља. То му, говорио је, даје наду да неће бити брзо заборављен. Био је уверен да човек заправо живи док га памте.

И заиста, почасти уз које је сахрањен указивале су на то да његове речи о потреби да у својој свести свакога дана радимо на неговању и развијању културе сећања, нису биле узалудне. Градоначелник је, споменувши непрекидну борбу професора Николајевића за освежавање и снажење нашег колективног памћења, обећао да градска управа неће дозволити да овај наш вредни и умни суграђанин доживи судбину многих значајних, али заборављених сународника.

– Ранија власт, нажалост, о томе није водила рачуна, али смо зато ми свесни значаја колективног памћења. Обећавам вам да ћемо прекинути нашу неславну традицију заборављања, о којој је много писао и говорио управо уважени професор и да ћемо и у том погледу следити тековине европске цивилизације – обећао је први човек града.

Много година након последњег испраћаја професора Николајевића, пролазећи градским гробљем, пожелео сам да на посетим његов гроб, запалим свећу и положим стручак цвећа. Обишао сам гробље више пута и пажљиво загледао споменике, али нисам успео да препознам онај који сам тражио. Забринут што ме сећање издаје, упутих се у управу гробља, у намери да од њих сазнам број парцеле.

У невеликој канцеларији затичем времешну госпођу која је управо доручковала. Обавијена дуванским димом, јела је бурек с месом, судећи по мирису који сам осетио још с врата. Ненавикнут на толики дим, почео сам да кашљем, па сам се вратио натраг, на тротоар, да узмем ваздуха. Kада се напад кашља примирио, поново сам ушао и на лицу сужбенице прочитао прекор. Не прекидајући обед, упитала ме је шта желим.

– Молим? Kоји професор Николић? Или Николајевић, како већ рекосте… – одговорила је, када сам јој објаснио због чега сам дошао.

Бацила је поблед на екран свог компјутера и, после дубоког уздаха, из ормара почела да вади дебеле регистраторе са корицама од чврстог картона. Окретала је страну по страну и срицала имена људи, за које сам претпоставио да су припадала покојницима.

– Хм… да. Добро је да нисте у сродству са тим човеком, јер да јесте, жестоко бих вас изгрдила… – рекла је и кренула да враћа регистраторе у ормар.

Kада је поново села за сто, објаснила ми је како се данас све плаћа, па и коришћење гробног места.

– Родбина вашег пријатеља, или познаника… не знам шта вам је тачно био, никада нам се није јавила после сахране, драги господине, нити је било ко икада нешто уплатио. Ми смо, знате, дуго чекали да нека уплата легне на рачун, али ето… После одређеног броја година, морали смо да одстранимо његове посмртне остатке и ослободимо то гробно место. Жао ми је, таква су правила – изговорила је у даху и замолила ме да изађем из њене скучене канцеларије, јер је то све што је желала и могла да ми каже.

Док у неверици тражим излаз са гробља, крај једне парцеле затичем мноштво људи. Испраћају некога на вечни починак. Међу окупљенима препознајем новог градоначелника и застајем да, преко разгласа, чујем барем завршетак опроштајног говора.

– Вечно ћемо чувати успомену на драгог нам покојника, који нас је својом уметношћу веома много задужио. Обогатио је наше душе драгоценостима немерљиве вредности и пронео светом добар глас нашег града и земље. Нама остаје да и даље, као и до сада, негујемо културу сећања, како бисмо наставили да будемо достојни потомци наших славних предака. Сигуран сам да би се они, управо због тога, поносили нама – рекао је.

Потом се, пре него што је ковчег са покојником спуштен у гробницу, извинио због обавеза које га чекају у општини и нестао међу споменицима. Људи су још неко време остали крај гроба и тихо разговарали, а онда су се, у малим групама, разишли.

Град је полако тонуо у прохладни јесењи сумрак који га је, онако како то чини и заборав, најпре огрнуо, а потом му потпуно заклонио лице својим тешким, загаситим плаштом.